prirucnik Dijakonija 2002 draft3

Dijakonija - šta je to? 49
QUO VADIS, DIJAKONIJA?
(Jürgen Gohde, Diakonie - Dokumentation 03/99)
Quo vadis, dijakonija? Kuda ideš, dijakonijo? Polazeći od teze da je dijakonija crkva i da
humanitarna udruženja treba da počivaju na veri, predstaviću u nekoliko tačaka njenu budućnost. Gledano
sa ovog stanovišta, perspektive dijakonskog rada su, stoga, u dijakonijskoj zajednici, misionarskoj dijakoniji,
pouzdanom služenju saradnica i saradnika u dijakoniji, kvalitetu pružene usluge kao odraza kvaliteta
dijakonije, te u stvarnosti jedne ujedinjene Evrope u kojoj se, zahvaljujući crkvama i dijakoniji, ne gubi iz
vida socijalna odgovornost za ljude.
Osnovna teza ovog seminara ima za uzor dijakoniju koja odgovara na pitanje o konfesionalnom
temelju dijakonije. Dijakonija svoj odnos prema crkvi objašnjava sa svega tri reči: "Mi smo crkva!". To je
jasan odgovor na pitanje po čemu se dijakonija razlikuje od drugih humanitarnih udruženja. Ko dijakoniju
doživljava u svojoj svakodnevici zna: crkva živi! Taj će doživeti i da crkva za njega čini nešto konkretno,
shvatiće da ona stoji na raspolaganju drugima! Zato što ostaje pored ljudi u njihovim nevoljama, ona mora
da izañe izvan svojih zidova. Dijakonski rad nije zaklonjen iza neke ljušture. Naprotiv, on se ostvaruje u
društvu i tiče se i onih sa njegove ivice. Samim tim je dijakonija hrišćanstvo življenja u javnosti. Tema "Quo
vadis, dijakonija?" istovremeno je i pitanje "Quo vadis, crkvo?" Oba pojma čine jednu celinu i shvatljivi su
samo kao celina.
Ali da se zapitamo: kakvu dijakonsku crkvu želimo? Volfgang Huber u svojoj knjizi "Crkva na
prelazu iz jednog veka u drugi", u odeljku "Odgovornost crkve za kulturu pomaganja" opisuje zadatak
dijakonije. Za njega se dijakonijski rad usredsreñuje na praktičnu "kulturu pomaganja". Ovakvo sužavanje
dijakonskog delovanja je u svakom slučaju preusko. Dijakonija je oblik življenja crkve, a uključuje daleko
više od samopomoći i pružanja pomoći onima koji su u potrebi. Ona je izražajni oblik življene vere. Ona je,
prema izjavi sinoda Evangelističke nemačke crkve (EKD), iz 1998. godine: "u prvom redu i u svojoj osnovi
izražajni oblik života i bitka ličnog sledbeništva Isusa i hrišćanske zajednice... Potrebno nam je ponovo
steći i jačati dijakonsku dimenziju u životu hrišćana i zajednica, znači ličnu i crkvenu dijakoniju."
Ovi oblici ponovnog zadobijanja biti nisu novi za dijakoniju. Ona se nalazi u neprekidnom procesu
obnavljanja. Dalo bi se takoñe reći: Diaconia semper reformanda (Dijakoniju treba neprekidno reformisati).
Time smo stigli do motiva našeg posla. "Napasti pomažu da obratimo pažnju na Reč", rekao je jednom
Martin Luter. To je bila srž reformacije. Ova Reč, ovaj "vapaj milosrña" jeste pokretačka snaga i crkve i
dijakonije. A to je za dijakoniju od životne važnosti, to je samoodreñuje i usredsreñuje u diskusiji na
pokretanje socijalnog preobražaja i učestvovanje u njemu. Dijakonija mora biti druga reč za inovaciju. Jer,
kada je Bog postao čovek, kada je sišao na zemlju, promenila su se merila. Na taj način je život postao
sposoban da opstane i u budućnosti. Iz ovoga možemo crpsti nadu. "Nada ima ime" - naslov je