prirucnik Dijakonija 2002 draft3

Dijakonija i Evropa 93
Svaki sastanak se završava odgovarajućim stihovima, a obavezno se služi i kafa. Nema molitve ili
bogosluženja pošto ljudima ostavljamo slobodu da sami izaberu da li to žele. Oni, uostalom, dobro znaju da
su na sastanak pozvani od strane crkve.
Pre nekoliko godina parohija Borq je podeljena na parohiju Borq i parohiju Vrinevi (Vrinnevl). Kao
rezultat toga prosečna starost ljudi u parohiji Borq je prepolovljena, tj. smanjena sa 60 na 30 godina. Rad
sa ožaloćenima se sada zajednički sprovodi u obe parohije, naročito sa mlañim ljudima u žalosti, posebno
sa roditeljima koji su izgubili dete. Pojavila se potreba za osnivanjem grupe za decu koja su izgubila jednog
od roditelja. Grupe za podršku onima koji su izgubili nekog u katastrofi u Estoniji takoñe se vode zajednički.
Sindi Peters (Cyndee Peters) je jednom prilikom rekla da je njena najveća greška bila to što nije
tražila pomoć od drugih kada joj je suprug preminuo. Parohija Solna (Solna) u kojoj živi pozvala ju je da se
pridruži grupi za podršku ožalošćenima. Smesta je prihvatila poziv, ali kada je došao dan prvog sastanka
nije smogla hrabrosti da se pojavi na njemu. Njen predlog voñama grupa je da nazovu potencijane članove
grupa neposredno pre prvog sastanka.
Ljudi često vrlo dugo nose u sebi i tugu za izgubljenom dragom osobom. Tuga može biti stara i po
nekoliko godina, ali se na njoj nije radi/o, niti se njome neko bavio.8udući da sam i sama dijakonisa, sretala
sam mnogo ljudi u takvoj situaciji i ubeñena sam da nikada nije prekasno obratiti se za pomoć. Žalost usled
takvih gubitaka ostaje sveža iako je prošlo dosta vremena. Pošto je osoba još uvek obuzeta žalošću,
neophodno je vratiti se na okolnosti koje su je izazvale, možda čak potražiti i ljude koji su tada bili prisutni i
koji bi se mogli svega prisetiti. Takvo prisećanje bi moglo uključivati i ponovni odlazak na bolničko odeljenje
kako bi se ponovo doživelo ono što se zapravo zbilo u prošlosti.
Esa Sjelund (Åsa Sjöund), dijakonisa parohija
Borg u eparhiji Linkeping
NASILJE MUŠKARACA NAD ŽENAMA: PODRŠKA ŽENAMA KOJE SU ŽRTVE
NASILJA U HRIŠĆANSKOM OKRUŽENJU
Oko godinu dana, od septembra 1994. do oktobra 1995. godine, Ing-Mari Rajs (Ing -Marie Rice) ,
dijakonisa u eparhiji Strengnes (Strängnäs), radila je na projektu čiji je cilj bio da utvrdi stepen zlostavljanja
žena od strane muškaraca u hrišćanskom okruženju, kao i van njega, te, ukoliko je to istina, da li u toj
situaciji ima razlika to što su one hrišćanski opredeljene i kako hrišćanska zajednica može da im pruži
podršku. U nastavku sledi jedan deo njenog izveštaja.
Na samom početku projekta započeta je veoma plodna saradnja izmeñu ženskog prihvatilišta u
Erebru (Örebro) i crkve u eparhiji Strengnes. Tri dana nedeljno je Ing-Mari Rajs radila kao član osoblja
ženskog prihvatilišta i nakon izvesnog vremena nastao je jedan koristan