prirucnik Dijakonija 2002 draft3

70 Dijakonija i Evropa
Džepna lampa u celom našem podrumu - a to je regija Istočne i Centralne Evrope - ne pokazuje
multikulturalno društvo u zapadnoevropskom smislu, niti društvo koje je na putu ka multikulturalnosti, već
pre mnoštvo etničkih i socijalnih grupa koje su u toku poslednjih decenija izgubile svoj identitet. Zbog
monolititne ideologije koja im je bila nametnuta silom, izgubile su svoju prošlost i tradicije, zbog prinudnih
preseljenja u sklopu staljinističke politike industrijskog razvoja ili politike homogenizacije Čaušeskog
izgubile su svoju domovinu, zbog siromaštva i marginalizacije izgubile su komunikaciju sa ostalim
društvenim grupama. SVI oni se osećaju kao gubitnici i žrtve komunističke ere, a sada smatraju da ih ostali
sprečavaju da nadoknade ono što su izgubili. Oni su sumnjičavi i to pogoduje nastanku predrasuda prema
drugima, koje su možda i ranije postojale, ali je tada obavezujući internacionalizam sprečavao njihovo
ispoljavanje. Pa ipak se ne slažem sa onima koji današnju situaciju u Istočnoj i Centralnoj Evropi
jednostavno nazivaju restauracijom starog nacionalizma. Takva paušalna konstatacija služi onoj
argumentaciji koja bi nekadašnje zemlje Istočnog bloka htela da prikaže kao stalan izvor nestabilnosti,
mada je osnovni problem u tome što u toku poslednjih 80 godina na evropskom nivou nije stvoren efikasan
model za rešavanje manjinskih pitanja.
Naša regija je zaista puna meñuetničkih konflikata i političari rado uzimaju nacionalizam kao
objedinjavajuću ideologiju svoje grupe, ali se koreni ovih konflikata i tenzija nalaze u prošlosti - u evropskim
odnosima nakon Prvog i Drugog svetskog rata.
Gde je položaj hrišćanskih crkava u ovoj prilično haotičnoj situaciji? One su deo problema, jer se
konfesionalne granice u normalnoj situaciji podudaraju sa etničkim granicama, ali ne i sa državnim
granicama. Nacionalno-konfesionalni princip je velik izazov za hrišćanske crkve različitih konfesija. Treba
meñutim imati u vidu sledeće: hrišćanska vera i kultura sačuvale su u prošlosti mnoge narode od uništenja.
Zbog političke moći pojedinih nacija konfesija je postala najvažniji zastitnik kulturnog identiteta. Njena
apsolutizacija, meñutim, doprinosi stvaranju mržnje i neprijateljstava meñu narodima.
Bitna razlika u odnosu na zapadnoevropsku situaciju je susretanje etničkih grupa i kultura koje žive
na istom prostoru, sve su »starosedelačke«, imaju bogatu tradiciju i zajedničku istoriju u kojoj postoje i
period i zajedničkog mirnog suživota. Ova zajednička istorija meñutim ne sprečava lstoričare u tome da
neke nacije smatraju mlañim, neke starijim, itd. i da iz svega toga izvlače zaključak da je jedino njihova
nacija nosilac legitimiteta.
U ovoj regiji politička moć igrala je značajnu ulogu u uspostavljanju odnosa izmeñu raznih etničkih
grupa. Ovde je stara tradicija da se država i ceo njen aparat moći identifikuju sa većinskom etničkom i
kulturnom grupom i suprotstavljaju manjinama koja se smatraju izvorom destablizacije. Oni pripadnici
manjine koji se zalažu za razumevanje i komunikaciju bivaju u svojoj etničkoj grupi brzo izolovani i
proglašeni »opasnim sanjalicama« (ovo je posebno bolno poglavlje u odnosima izmeñu države i pojedinca).
Još jedna razlika u odnosu na Zapadnu Evropu je prenaglašen značaj koji pridajemo istoriji kao
sredstvu za pronalaženje, odnosno jačanje sopstvenog identiteta. Istorija je za nas jako važna jer nam
dokazuje da smo preživeli. Pobeñivali smo retko, možda nikada, ali smo preživeli! Preživeti, održati se - to
je u našoj regiji vrednost sama po sebi. U Zapadnoj Evropi je