prirucnik Dijakonija 2002 draft3

124 Dijakonija i volonteri
Svi gore navedeni razlozi mogu biti motivi za volonterski rad, iako govore više o političkim
strategijama za rešavanje konkretnih društvenih problema nego o Iičnoj motivaciji.
Kada se u ovom istraživanju objašnjavaju motivacione strukture, govori se pre svega o "potrazi za
smislom života kroz koristan rad". Cilj istraživanja je bio da razjasni pod kojim uslovima se ljudi odlučuju za
volonterski rad i time daju smisao svom životu. Da bi se našao odgovor na sva ova pitanja, treba pre svega
definisati pojam volontera. U istraživanju je data definicija volonterskog rada koja glasi: volonterski rad je
vreme, znanje i energija koje neko dobrovoljno i neplaćeno stavlja na raspolaganje nekoj organizaciji. To
može biti bilo koja aktivnost koja je u službi zajednice.
Na prvi pogled se čini da ova definicija, tj. ovako shvaćen volonterski rad obuhvata sve
karakteristike tzv. "dobrog čoveka". Volonter je, dakle, osoba koja drugima stavlja na raspolaganje svoje
vreme, znanje i energiju, a da za to ne prima nikakvu vidljivu protivuslugu. U tradicionalnom shvatanju
dijakonije ova definicija odgovara tezi da volonterski rad omogućava ostvarenje sopstvenih uverenja
(verskih ili političkih).
Da li je ova teza tačna i koji su danas konkretni razlozi za volontersko angažovanje pojedinaca,
razmotriću u ovom kratkom tekstu, a na osnovu sopstvenog istraživanja koje sam pod naslovom" Motivacija
crkvenih volontera i volonterki" sprovela u Luteranskoj crkvi pokrajine Hesen i Nasau. Istraživanje je
izvršeno na uzorku od 20 volontera, izmeñu 21 do 70 godina, uz korišćenje metode biografskih intervjua.
Po zanimanju su ovi volonteri bili penzioneri, domaćice, studenti i zaposleni. Oni su kao volonteri radili
različite poslove u crkvi, uključujući i poslove rukovoñenja. U toku intervjua se ispostavilo da je većina
ispitanika volonterski aktivno angažovana i na drugim mestima (partija, sindikati, kulturna udruženja,
ženske grupe itd.).
Kada je prilikom intervjuisanja postavljeno pitanje: "Pod kojim uslovima su ljudi spremni da se
volonterski angažuju" - pošlo se od činjenice da do ovakvog angažmana ne dolazi sasvim spontano i da
odluka o tome uvek ima i svoj razlog. Jedno istraživanje u Luteranskoj crkvi u Bavarskoj pokazalo je, na
primer, da je razlog za volonterski rad kod većine ljudi direktno pitanje sveštenika ili sveštenice.
Da bi se volonterski rad i praktično realizovao, mora postojati neki odnos prema crkvi, neka veza sa
crkvom, makar i sasvim slaba ili difuzna. Kod mnogih ljudi postoji neki otpor i oni zbog toga nisu spremni da
spontano donesu odluku o volonterskom radu u crkvi, mada njega nije teško savladati. Potrebno je obratiti
se pojedincu i pozvati ga na saradnju. Iz tog poziva treba da se oseti da smo prepoznali sposobnosti i
talenat tog pojedinca.
Svaki volonter unosi u organizaciju svoje sposobnosti kao svoje lično bogatstvo kojim obogaćuje i
organizaciju. Poklanjati svoje vreme, znanje i svoje lične sposobnosti drugima i tako doprineti razvoju
zajednice - to je za većinu ljudi novo i neobično iskustvo.