prirucnik Dijakonija 2002 draft3

Dijakonija i Evropa 87
KAFIĆ U MANTORPU
Već dugo vremena u našem parohijskom timu razgovaramo o tome kako da u zajednici porušimo
sve barijere. Zaključili smo da nam treba neko mesto gde bi se ljudi sastajali i koje bi bilo otvoreno za sve
ljude iz lokalne zajednice, a glavno pitanje koje nam se nametalo je bilo sledeće: kako početi, šta prvo
uraditi.
Na raspolaganje nam je stavljena jedna velika prostorija na ulazu u zgradu parohije,a lokalni
zdravstveni centar je potvrdio da kuhinja na spratu odgovara za pripremu hrane za ovaj kafić. Majka jednog
deteta iz parohijskog omladinskog kluba koja je ranije radila u jednom kafiću a u to vreme je bila bez posla,
preuzela je na sebe obavezu da rukovodi svakodnevnim poslovima, a lokalna agencija za zapošljavanje je
odobrila kratkoročnu jednokratnu novčanu pomoć da bi joj se omogućila neka nadoknada za rad. Svuda
naokolo su izlepljeni posteri i ljudi su počeli da dolaze. U Mantorpu nije bilo sličnog mesta za okupljanje.
Tokom dana je radno vreme bilo od 9 h ujutru do podne, a popodne je pečen hleb.
Potom je došla sledeća faza. Potrebno je bilo angažovati još ljudi, kako iz praktičnih razloga, tako i
zbog podrške. Na stolove su stavljeni leci sa pitanjem: hoćeš li da postaneš član grupe koja podržava rad
ovog kafića. Tako je osnovana grupa 'Prijatelji kafića', koja se sastajala jednom mesečno. Odlučeno je da
se radno vreme produži i popodne. 'Prijatelji' su se smenjivali na konobarskim poslovima i u pečenju hleba.
Iz svega ovoga je kao sledeći korak, sasvim prirodno, nastala jedna dijakonijska grupa.
Priličan broj onih koji su bili uključeni u njen rad već su na ovaj ili onaj način pružali podršku roñacima,
prijateljima i susedima, a ostali su ionako bili prilično zaokupljeni sopstvenim životom. Svako ko je želeo da
se učlani bio je dobrodošao. Poznata švedska pesma kaže: '80g ima po zadatak i za tebe i za mene', a taj
stih je bio više nego primenjiv u ovom kontekstu.
Grupe su se sastajale jednom mesečno, i tom prilikom razgovarale-Hi zajednički čitale nešto. Onda
je jedna grupa pokrenula sastanke ljudi koji su slobodni tokom dana, da bi na kraju neki članovi počeli da
idu i u posete. To je pokrenulo razvoj u novom pravcu: zašto ne bismo pokrenuli sopstveni program kućnih
poseta. Povezali smo se sa lokalnim i okružnim vlastima, vernicima lokalne slobodne crkve, bolničarima u
okrugu, staračkim domom i centrom za kućnu negu. Svi zainteresovani za ovaj oblik rada pozvani su na
nekoliko večernjih časova. Većina onih koji su se odazvali bili su mlañi penzioneri, obično oni koji su radili u
strukama vezanim za negu i staranje o drugima. Sa radom je počela jedna 'neutralna' služba za druženje,
locirana u staračkom domu, a otvorena je i telefonska linija koja je radila tri puta nedeljino po dva sata
tokom prepodneva. Nema tako mnogo poziva kojima se traži poseta, ali je velik broj onih koji traže razne
vrste pomoći, npr. pratnju pri odlasku kod lekara. Tako se mogu steći poverenje i uspostaviti trajne veze. U
pauzama izmeñu telefonskih poziva postoje velike mogućnosti za razgovor sa stanarima doma te se i tako
mogu uspostaviti i održavati značajne veze. Da bi se volonterima pružila podrška, svake godine se za njih
organizuje jedna zabava zajedno sa članovima redakcije parohijskog časopisa, voñama omladinske grupe,
roditeljima dece koja pevaju u horu i drugima.