prirucnik Dijakonija 2002 draft3

30 Dijakonija - šta je to?
Tu sam slušao jednog starijeg temperamentnog gospodina iz Rumunije, dr Herberta H. Hofmana
(Hoffmann), koji je bio tako uverljiv da ga ne bih želeo za suparnika u nekoj diskusiji. On je rekao: "Naš
najveći problem nije novac, niti naši kontakti sa donatorima na Zapadu, već kako da u našem društvu
izgradimo novo okruženje odgovornosti i spremnosti za pomoć i kako mi kao hrišćani da doprinesemo
tome. Kako, na primer, privoleti ljude da dobrovoljno i bez nadoknade rade nešto za druge! Kako da ljudi
čine milosrdna dela, kako da im uzor bude milosrdni Samarićanin, kada je za vreme komunizma ova vrsta
dobrovoljnog rada bila nezamisliva i po tretmanu izjednačena sa prostitucijom!
Prilikom "Druge baltičke dijakonijske konferencije", održane u Talinu septembra 1992, Kuno Pajula,
tadašnji nadbiskup, izjavio je: "Za vreme pedesetogodišnje sovjetske okupacije Estonci su naučili novu
poslovici koja glasi: Ko ne potkrada državu, ne voli svoji porodicu".
Margareta Neliubova iz Moskovske patrijaršije izjavila je u Bratislavi: "Dijakonija kod nas ima prekid
od 70 godina. Crkvi je bilo zabranjeno da se bavi bolesnima, siromašnima i decom. Stoga nema nikoga,
čak ni u crkvenim opštinama, za koga bi bilo prirodno da razmišlja u dijakonijskom pravcu. Moramo se
vratiti više od 70 godina u prošlost da bismo tamo pronašli polaznu tačku za naš rad".
U mojoj grupi je bio Jirži Luki iz Biblijskog društva u Pragu, koji je tada primetio: "Kada se radi o
dijakoniji, mi Česi je u poslednjih 40 godina nismo imali."
I jedan luteran iz Varšave, Andrej Vojtovič (Andrzej Wojtowicz), koji je predstavljao Poljski
ekumenski savet, izvestio je o sličnom: "Moralni principi koji su stvoreni za vreme 45 godina socijalizma,
predstavljaju najveću smetnju crkvenim nastojanjima da izgradi novu dijakoniju, iako za njom postoji
ogromna potreba."
Što sam više slušao priloge po grupama i sa plenarnog zasedanja bilo mi je sve jasnije - zajednička
tačka u kojoj se Zapadna i Istočna Evropa mogu sresti jeste pitanje morala, ili tačnije mentaliteta. Kakav je
to mentalitet koji pokreće dijakoniju i kakav mentalitet ona izgrañuje?
Na prvi pogled se čini da postoje velike razlike izmeñu Istoka i Zapada i da je Zapad i u ovom
pogledu "bogatiji". Nedavno sprovedeno istraživanje pokazalo je, na primer, da se u Danskoj veoma velik
broj ljudi bavi neplaćenim, dobrovoljnim radom.
Podrobnije istraživanje će veovatno pokazati da i u Danskoj postoje brojni problemi koji se tiču
morala i mentaliteta. Vaspitači i negovatelji u dečjim vrtićima i školama govore o nedostatku koncentracije i
sposobnosti slušanja kod dece kao čestom, sveprisutnom fenomenu. Deca su zbunjena, a zbog velikog
broja razvoda mnoga odrastaju u domovima bez odraslih muškaraca. Ljudi žive nestalnim životom, lutajući
i tražeći sebe, dok su oni u čijem životu postoji neprekinuta crvena linija vodilja veoma retki. Prevara i kraña
su opšteprihvaćene, posebno onda ako se oštećuje finansijski zavod ili lanac robnih kuća. O etičkim
pitanjima se žestoko diskutuje: genetski inženjering, eutanazija ... Veliko je interesovanje za religiju, ali je
mnogo konfuzije a malo istinskog razumevanja. Mnogi se prema religiji odnose poput kupaca u velikoj
samoposluzi: uzimaju nešto sa jedne police, pa onda nešto drugo sa druge police ... Da li smo kao narod
svesni svojih sistema vrednosti i njihovih temelja?