prirucnik Dijakonija 2002 draft3

Dijakonija - šta je to? 17
Paralela za ovo je parohija. I kao što je pred Bogom svaka zajednica odgovorna da donosi
Evanñelje ljudima koji žive i rade u njenom okruženju, isto tako socijalni problemi u najbližoj okolini, u
susedstvu, treba da budu naročita briga lokalne zajednice.
Crkvene grupe i organizacije zauzimaju u tome važno mesto. Slobodne hrišćanske aktivnosti imaju
veliku ulogu u hrišćanskom zalaganju kako u naveštavanju tako i u socijalnoj odgovornosti, naročito onda
kada se opredele za službe koje ni jedna zajednica ne može da uradi sama, pod preduslovom da su do
izvesne mere spremne da budu odgovorne crkvama - i obratno.
Da li socijalna akcija spada u zadatke crkve?
Na pitanje da li je socijalna akcija jedan od zadataka crkve odgovor može biti samo potvrdan. Crkva
treba da podstiče i hrabri sve svoje članove, bez obzira na njihov društveni status, da budu savesni i budni
grañani, da se zalažu za stvaranje i sprovoñenje socijalnih programa, da se obaveštavaju o aktuelnim
političkim planovima, te da se u skladu sa svojom savešću odluče i zauzmu stav.
Šta znači "dijakonija"?
Uzajamni odnos naveštanja, s jedne strane, a socijalne službe i socijalne akcije, s druge,
označavaju se rečju dijakonija. U svakom retku je bilo reči o dijakoniji.
Dijakonija znači:
- u ime Isusa Hrista sprečiti patnju (= otkrivajuća, kritička funkcije dijakonije);
- u ime Isusa Hrista ublažiti patnju (= isceljujuća, savetodavna, pomažuća
funkcija dijakonije);
- u ime Isusa Hrista prevladati patnju (= prihvatajuća, tešeća, zaklanjajuća funkcija
dijakonije).
Gubitak supstance usled zanemarivanja kerigme i dijakonije
Tokom prošlih decenija dijakonija je, na žalost, sve manje bila zastupljena u zajednicama, a sve
više prepuštena ili dijakonijskim udruženjima ili javnim institucijama. Za ovo postoje objašnjenja utemeljena
u istorijskim i društveno-političkim okolnostima. Ali usled toga su dijakonijska odgovornost i dijakonijsko
delovanje sve više nestajali iz vidnog polja pojedinog hrišćanina i crkvene javnosti, te postali "hobi" jednog
malog broja hrišćana i hrišćanskih zajednica.
No, time ne smemo da se zadovoljimo!
Ne smemo da odustajemo od jednog domena delatnosti - o tome smo već govorili - u korist drugog,
jer to zatim vodi u jedan ili drugi pravac gubitka sadržaja, a nije, dakako, ni biblijski utemeljeno. Verovatno
se ovde može naći jedan od glavnih razloga zašto je tako bedan duhovni život pojedinca, lokalne crkvene
zajednice, raznih hrišćanskih grupacija unutar jedne crkve.