prirucnik Dijakonija 2002 draft3

20 Dijakonija - šta je to?
Kolekta sprovedena u Makedoniji i Ahaji (Rim 15, 25; up. 2 Kor 8-9) nije bila samo pomoć
hrišćanima iz Palestine koji su u oskudici. Ona se može protumačiti kao konkretan iskaz pripadništva i
sudelovanja svih hrišćana, i na taj način predstavlja pravi katolicitet i jedinstvo crkve kao življena stvarnost.
Ovo značenje dijakonije se ne relativizira u Delima apostolskim 6,8-9. To što apostoli radi «službe
oko trpeza» nisu želeli «da zanemare Božiju reč», ne protivu reči značenju dijakonske dimenzije crkve.
Želimo reći da se radi o «fizičkoj», praktičnoj nemogućnosti da istovremeno obavljaju i služba za trpezom i
naveštanje, pošto su bili suočeni sa velikim brojem vernika koji je sve više rastao. Ovo je vodilo podeli
zadataka sa drugim, novim saradnicima. Iz Dela apostolskih saznajemo da novoizabrani dijakoni nisu svoju
službu shvatali samo kao službu oko trpeze. Rukopolaganje apostola ih je očito osposobilo za delotvornu
misionarsku aktivnost. Jedan od sedmorice, Filip, krštava Etiopljanina. Drugi, Stefan mučeničkom smrću
plaća svoj izvanredni uspeh u naveštanju evanñelja. «Ali digoše se neki iz takozvane sinagoge
Slobodnjaka - Kirinci, Aleksandrinci, kao i oni iz Kilikije i Azije - pa počeše da se prepiru sa Stefanom. Ali
nisu mogli da se suprotstave mudrosti i Duhu kojim je govorio» (Dela 6,9-10).
Dijakonska odgovornost za sveukupnost Božje tvorevine
Shvatanje naveštavanja kao dijakonije može se izvesti i iz činjenice što ono omogućava
učestvovanje u najvećoj vrednosti, tj. u spasenju. Stoga se dijakonsko delovanje može shvatiti čak kao
prevremensko učestvovanje u stvarnosti Božjeg carstva. Toj stvarnosti ne pripada samo čovek.
Sporni završetak Evanñelja po Marku (16, 9-20) jasno govori o naveštavanju evanñelja svemu
stvorenom. "Idite po celom svetu i propovedajte evanñelje svakom stvorenju» (16,15). Čovek je svakako
početak stvaranja. Njemu je namenjeno naveštavanje (up. Mk 16,16, i npr. Kol 1,18-20). Obraćenje čoveka
i njegovo krštenje, prema Rim 6,5 shvaćeno kao usañivanje u Hrista, svakako ne predstavlja kraj njegovog
duhovnog razvoja. Cilj još uvek nije postignut. Početkom učešća u Hristovom telu, tj. članstvom u crkvi,
počinje život u Hristu (Gal 2,19-20). Ovaj život ne zna za kraj i ne ograničava se na Iičnost pojedinačnog
čoveka. On nalazi svoju potrebnu nadopunu u životu zajedništva vernih, tj. u životu crkve. Preko nje se
«poglavarima (arhais) i vlastima (eksusiais) na nebesima obznanjuje mnogostruka Božija mudrost» (up. Ef
3,10). U Poslanici Rimljanima se govori o intenzivnom, usrdnom, čežnjivom čekanju čitave tvorevine na
objavu Božje dece. «Jer i stvorenje se nada da će u slavnoj slobodi Božje dece i samo biti osloboñeno
robovanja raspadljivosti» (Rim 8, 21).
Dijakonija u javnom životu
U fragmentu Evanñelja po Luki, koji smo citirali na početku, nailazimo na sledeće reči: «Kraljevi
gospodare svojim narodima, i oni koji imaju vlast nad njima sebe zovu dobrotvorima» (Lk 22,25). Najveći
broj tumača ne obraća pažnju na ove reči. Mogao bi se steći utisak kako