prirucnik Dijakonija 2002 draft3

74 Dijakonija i Evropa
3. Ovo bi trebalo uraditi u tesnoj saradnji sa našim crkvenim opštinama.
Crkva i dijakonija imaju isto poreklo - u daru Božje Ijubavu. Dijakonija je crkva u Božjoj ljubavi prema
svim ljudima. Tamo gde crkvena opština prihvata dijakoniju kao deo sebe i obratno,gde postoji meñusobna
podrška i uvažavanje- učinjeno je već mnogo.
4. Nakon ujedinjenja obe Nemačke, imali smo dobra iskustva sa organizovanjem seminara za
dijakoniju i crkvu. Mnogi ljudi su tamo po prvi put čuli o nekim stvarima. Ako oni još uvek imaju neke
rezerve, predrasude i pogrešne pretstave, ne možemo im to uzeti za zlo. Na nama je da pobedimo te
predrasude i da izgradimo verske sadržaje.
5. Naš moto .Diiakonija - za uspešan život“ je naišao na velik odjek i doveo je do mnogih
interesantnih, delom i kontroverznih razgovora. Nažalost, crkva i dijakonija još uvek nisu započele dijalog o
tome.
Dijakonija je crkva - to je stalan zadatak u novim nemačkim pokrajinama, jer se u njima i crkva i
dijakonija nalaze pred brojnim izazovima.
„Ne svjedoči lažno na bližnjega svojega“
Osma zapovest nam govori kako treba da se ponašamo prema drugima.
Ova zapovest se odnosi na sve nas -znači i na crkvu i dijakoniju.
Dijakonija u Nemačkoj
ODNOS DIJAKONIJE PREMA CRKVI I NJENOM SVEDOČENJU
(Izlaganje Rolanda Springborna na 4. baltičkoj konferenciji o dijakoniji)
Svakako da imate odreñeni odnos prema dijakoniji i crkvi. Jer kada ga ne biste imali, bili biste
„razvedeni“ ljudi, tada bi i za jedno i za drugo važi lo ono što se pod naslovom «Srce i usta i delo i život»
može pročitati u spomen-spisu EKD-a, objavljenom povodom 150-godišnjice dijakonije: «Crkva koja
propoveda bez dijakonskog rada bila bi prazna - dijakonija bez propovedane reči bila bi slepa» (Spomenspis,
str. 10).
U Evanñelju po Mateju (4,23) čitamo: «Isus je išao po celoj Galileji i učio narod u tamošnjim
sinagogama, propovedajći jevanñelje o Carstvu, i lečeći svaku bolest i slabost u narodu.» U Isusu reč i delo
čine jednu celinu u sili njegovog propovedanja i u punoći njegovog delovanja.
Nešto kasnije u prvoj zajednici apostoli, suočeni s obiljem zadataka i zahteva, govore: «Ne bi bilo
pravo da mi zanemarimo Božiju reč da bismo služili oko trpeza» (Dela 6,2). Zatim su odabrali sedmoricu
muškaraca da služe oko trpeze, a apostoli su ostali «posvećeni molitvi i Služenju Reči».