prirucnik Dijakonija 2002 draft3

22 Dijakonija - šta je to?
Posledice ovakvog stanja pokazuju se i početkom XX veka, najočitije u Prvom svetskom ratu.
Poistovećivanje sa sopstvenim vlastodršcima nije prevladano ni do današnjeg dana. Bespomoćnost i pasivan
stav hrišćana i crkava najjasnije se pokazuje u suočavanju sa položajem u Jugoslaviji i njenom stavu prema
masmedijima. Kada se radi o prvom pitanju, svaki posmatrač mora začuñeno da ustanovi koliko su se ovde
pokazali nemoćni hrišćani, crkve i ekumenske institucije. Često se zaklinjući na otvorenost, poštenost i spremnost
na razgovor i, ne na kraju, na ljubav prema neprijatelju, u najboljem slučaju su bezuspešno prikrivali licemerje
crkvene diplomatije.
Kao u najgora vremena hrišćanske istorije hrišćani se priklanjaju različitim interesnim grupama.
Sataniziranje drugih, npr. Srba ili Rusa na Zapadu poprima strahovite razmere. Nedostaje prava, pouzdana
informacija o stvarnom stanju u Srbiji, u Ukrajini, Belorusiji i Rusiji. Politički i ekonomski interesi faktički odreñuju
slike u mas-medijima. Mnogo hvaljena sloboda mas-medija nudi se poput dogme, bez davanja mogućnosti da se
kritički pita da li sloboda stvarno postoji.
Zar ne bi trebalo da za hrišćanina bude. legitimno, na primer, sledeće pitanje: koja su životna očekivanja i
ciljevi čoveka čije su poglede na svet oblikovali mas-mediji. Ovamo spada i pitanje koje se tiče neposredno nas: u
kolikoj meri se dijakonsko delovanje odreñuje potrebama koje najvećim delom nastaju usled takvog pogleda na
svet.
Da li se dijakonija crkava na nekim mestima pretvorila u instrument politike? U poslednja dva meseca u
Poljskoj su rimokatoličke zajednice, vladine institucije i mnoge humanitarne organizacije skupljale pomoć za
Albance, a pravoslavne zajednice za Srbe. Kada postoji ovakva polarizacija, razgovor nije jednostavan.
Pogoršanje ekumenske atmosfere poslednjih godina upotpunjuju slike jednim novim uznemiravajućim aspektom.
Danas je naročito potrebna spremnost na dijalog. S obzirom na izazove sa kojima smo svi suočeni nije
moguće povlačenje u izolovan život sopstvene verske zajednice ili u individualnu pobožnost. Takvo povlačenje se
pre svega ne može teološki održati. Opravdanje (spasenje) koje nam je poklonio Hrist ne vodi samo do
obnovljenja svakog pojedinog čoveka. Ono vodi osnivanju zajedništva izbavljenih, u Hrista verujućih ljudi, tj.
nastajanju Crkve. Zajedništvo verujućih - Crkva, Hristovo telo - ima svoje mesto u ovom svetu. Njena služba se
sastoji u posvećenju ovog sveta, čitave Božje tvorevine. Ova služba je neophodna u svakoj generaciji i u svakom
vremenu.