prirucnik Dijakonija 2002 draft3

Dijakonija - šta je to? 25
znamo da telo bez duha, kao ni preveliko telo sa premalo duha, ne može da prenosi život. Zbog toga je
toliko važno da hrišćanska dijakonija vodi računa kako o telu, tako i o duhu dijakonije. Odgovornost za
dijakonijski duh moraju preuzeti hrišćani zato što stoje u odnosu prema Isusu, dijakonu. Iz zajedništva sa
dijakonom nastaje dijakonski duh. Doprinos dijakonije budućnosti društva mogao bi biti u sledećem: nije
neophodno da bude više dijakonije, ali je neophodno da bude više duha dijakonije! To je potrebno svakoj
državi, Evropi, pa i samoj Švajcarskoj, ako teže socijalnoj pravdi i miru. To je potrebno našem društvu.
Crkve mora da postanu jedna vrsta centrale dijakonskog duha. A to se ne može kupiti novcem. To nastaje
samo iz isprepletenosti Evanñelja i dijakonije.
Druga bitna primedba u odnosu na ovu isprepletenost mogla bi da se predstavi na sledeći način:
dijakonija ne treba da bude samo posledica Evanñelja, već deo Evanñelja. Poznato je da je Evanñelje za
Isusa označavalo dve stvari: naveštanje i lečenje, oproštenje i ozdravljenje, reč i delo. Jovan kaže da u
početku beše Reč. Matej kaže: reč i delo. On opisuje Isusovu delatnost ovim rečima: naučavao je i lečio
sve bolesti u narodu. Reč i delo. Reč stvara, delo navešta. Evanñelje se sastoji i od jednog i od drugog, od
dela i od reči; od govora i od dela. "Šta je lakše, reći: opraštaju ti se tvoji gresi, ili reći: ustani i hodaj?" (Lk
5,23). Na koji način oduzeti doživljava Božiju milost? Oproštenjem greha ili isceljenjem bolesti? I kroz jedno
i kroz drugo. Isus je činio i jedno i drugo. Zato što jedno i drugo čine jednu celinu. Evanñelje u Isusovom
smislu je radosna vest kako za dušu (oproštenje greha), tako i za telo (izlečenje oduzetog). Dijakonija je
Evanñelje za telo, za čoveka pojedinca i za čitavo čovečanstvo. Za bolesno, ranjeno, pothranjeno, prodato,
iskorištavano telo.
Sakramenat pranja nogu
Dokaz da je dijakonija delo a ne samo posledica Evanñelja pokazuje se u tome što u Novom zavetu
nalazimo pravi pravcati sakramenat dijakonije, naime, pranje nogu. Istina, hrišćanske crkve to uglavnom
sve do danas potiskuju. Prema mom mišljenju trebalo bi pranje nogu, pored krštenja i Gospodnje večere
proglasiti trećim sakramentom, Pranje nogu je jedini sakramenat za koji se sa sigurnošću može reći da ga
je Isus ustanovio.
Prema Evanñelju, Isus na kraju Gospodnje večere nije rekao da treba da je ponavljamo. To je,
svakako, bio podrazumevao. Ali on to nije izričito rekao. Rekao je samo da je više neće slaviti dok je ne
budemo zajedno slavili na nebu. Samo se u Pavlovoj tradiciji svaki put naveštavala Isusova smrt. Ali pri
pranju nogu Isus je rekao: vi činite onako kako sam ja vama učinio. Stoga je moguće reći: pranje nogu je
jedini sakramenat koji je Isus stvarno ustanovio za crkvu. A upravo njega crkva nije preuzela. Zato što je
namesto priznavanja Isusa kao dijakona stupilo priznavanje Isusa kao Gospoda, pa je zanemaren i njegov
dijakonski sakramenat. Isus dijakon je nestao i, logično, zajedno s njim i njegov sakramenat. Ostao je
samo Gospod, što je, po mom mišljenju, velik gubitak za vernike i za svet.