prirucnik Dijakonija 2002 draft3

Dijakonija i Evropa 71
to za većinu nešto samo po sebi razumljivo, nešto o čemu se ne razmišlja. Istorija je u Istočnoj i Centralnoj
Evropi nešto o čemu vredi uvek nanovo govoriti. Dogañaji dnevne politike, dogañaji u kulturi, pa i u crkvi
predmet su strastvenih diskusija, tumačenja pa i žestokih svaña.
Ovakva sećanja uvek ponovo izazivaju pitanje u kojoj meri iskustva preživljavanja u prošlosti i
sadašnjosti postaju zajedničko dobro i koheziona snaga nacije. Učešće crkve u ponovnom oživljavanju
grañanskog društva odvija se u ovakvom kontekstu. Iako crkve u Mañarskoj 1989/90. nisu imale tako
istaknutu i direktnu političku ulogu kao u DDR ili u Poljskoj, novi početak se bez njih ipak nije mogao
zamisliti.
Kada je reč o makrosocijalnim procesima, uočava se da je religoznost, koja se praktikovala u crkvi u
toku višedecenijske vladavine monolitnog društvenog sistema, uspela da sačuva izvesne elemente
grañanskog društva.
Kada se radi o novim strategijama u promenjenim društvenim uslovima, crkve, u prvom redu velike
istorijske crkve, pokušavaju da povrate svoj društveni značaj preuzimanjem zadataka u javnoj sferi. I zato
se one, pored ostalih grañanskih inicijativa ubrajaju u najvažnije alternative državnim i lokalnim
institucijama. Da bi ostvarile sve zadatke u obrazovanju, zdravstvu itd., crkve pokušavaju da stvore
sopstvene zaštićene zone učenja i verskog života. Pri tome one najčešće sebe i svoj položaj u odnosu na
državu i društvo vide kao ekskluzivan i svoje poruke uglavnom upućuju političkim moćnicima ili sopstvenoj
pastvi. Ostali elementi i područja su van njihovog interesovanja. Ovo je posledica i činjenice da izmeñu
crkve i društva još uvek postoji jaka jezička i misaona barijera. Izolovano misliti znači da se u crkvi, teologiji
ili u obrazovanju najčešće razmišlja dihotomijski. Postoji »svet« i postojimo »mi« i ta dva sveta se stalno
sučeljavaju, stalno se postavlja pitanje sopstvenih granica, utvrñivanja vrednosti ili prevrednovanja
odreñenih oblasti. U svakom slučaju mi se kao crkveni ljudi uvek iznova konfrontiramo sa svetom koji nam
je potpuno stran zato što nam je postao ili je oduvek bio takav. Mi ne vršimo eksperimente! Za većinu
crkvenih funkcionera nema nikakve dileme u pogledu predstojećih zadataka. Oni kažu: »Za vreme
komunizma su izgubljene mnoge kulturne i moralne vrednosti. To se sada mora nadoknaditi«.
Sa druge strane ni ostale civilne grupe ne vide u crkvi partnera ili saveznika u izgradnji grañanskog
društva. Crkve su za njih još uvek nešto egzotično, staromodno, ili ozbiljni konkurenti u trci za državnim
subvencijama. Molim vas, meñutim, da se ne priklonite prebrzo ovoj vrsti crkvene kritike! Marginalizacija
hrišćana u našim društvima nije samo posledica organskog procesa sekularizacije, već je i rezultat
prinudne getoizacije hrišćanske kulture. Najširi slojevi stanovništva žive bez elementarnih znanja o Bibliji i
religiji. To meñutim nije razlog da se odbija hrišćanstvo. Naprotiv, radoznalost i interesovanje za religiju
posledice su baš ovog neznanja.
Komunikaciju izmeñu »sveta« i crkve, treba nadgraditi upravo na ovo, kao i na svakodnevno
iskustvo nas hrišćana da hrišćanska poruka i nakon četrdesetgodišnjeg obaveznog ateizma deluje
oslobañajuće na nas.
U crkvenim zajednicama se i pored zastarelih misionarskih strategija ostvaruju neki susreti koji imaju
pozitivno dejstvo na crkve. Hrišćanske škole imaju veoma važnu ulogu u izgradnji mostova izmeñu crkvene
zajednice i sekularnog društva. U tim školama se crkva suočava sa svojim okruženjem i načinom života
mladih, i to utiče i na promene u njoj samoj. U našim javnim aktivnostima, a tu mislim pre svega na naše
dijakonijske institucije za