feminizam_2_gesamt_v3

278
Neko je rekao feminizam?
A postoji i ta zadrška, nelagoda ili već nekakav okvir, pred-tekst,
tekst pre teksta, u koji se smešta dobar deo feminističkih radova,
započinjući od oklevanja, od zapitane samorefleksije, od pisanja o
pisanju, od prožimanja razmišljanja i osećanja u datom trenutku, od
povoda, poziva i prizivanja, od prethodećeg. Od napora i mogućeg
nerazumevanja.
,,Na stolu, u dnu sobe, prazan list hartije na kojem je
krupnim slovima napisano ŽENE I KNJIŽEVNOST
i ništa drugo.“
Odgovor-na-temu jedne književnice i sam je bio
fikcionalizovan, smešten u narativni okvir, dodeljena
mu je junakinja, jedna koja bi bila ćerka svoga
vremena i druga, ćerka vremena u kojem je mogla
samo da bude sestra. I to Šekspirova.
,,Razmišljala sam o tome kako je neprijatno kada su
vrata za tebe zaključana; i o tome kako je možda gore
biti zaključan unutra.“
Zaključane unutra ili iznutra, u jezik koji moraju da prisvoje
otmicom – krađom – subverzijom, žene su bile eksces u književnosti,
mesto oko kojeg se formira znak pitanja i znak uzvika. Eksces je
vodio u druge ekscese, u ludila ili samoubistva. I ludilo je pisalo. I
tekstovi su odlazili u svet. Ali izgon ima dva lica – onaj izabran i
onaj naknadno konstruisan – brisanje iz kataloga.
Kanoni, institucije i tradicije čuvaju ključeve. I kao u bajci
o Plavobradom, prizivaju da se upotrebe da bi se otključalo,
dešifrovalo, dekonstruisalo. Zato je jedna od prvih potreba, da bi
se na pitanje dao odgovor i tekst napisao, potreba da se ispita i
preispita tradicija, izbeljena mesta i utišani ženski glasovi. I da se
uz tradiciju preispita i jezik.
U međuvremenu, otključana su mnoga vrata; neka su i dalje
ostala teška, prisvojile smo mnoge ključeve zahvaljujući trudu
prethodnica, ali svakoj od nas ostaje kao lični podvig otključavanje
same sebe. U svetu i u jeziku. U pismu. U tekstu.