feminizam_2_gesamt_v3

309
VI poglavlje: teorije i prakse
političku moć, upućujemo poziv vladama u svojim zemljama da se
izbegne ova, do sada neviđena katastrofa… Mi, žene iz 26 zemalja…
zahtevamo da se ne odbaci nijedna mogućnost za pomirenje ili
arbitražu koje mogu da doprinesu rešavanju međunarodnih
sporova, čime bi se izbeglo da se polovina civilizovanog sveta utopi
u lokvama krvi. 3
Uprkos tome, početak rata donosi već pomenute podele, te će
pojedine aktivistkinje praktično podržati svoje militantne vlade.
Pitanje mira za jedan deo emancipatorskog ženskog pokreta ostaje
drugorazredno, i on ostaje usredsređen na pitanje prava glasa. Tek
manji broj feministkinja uviđa važnost pitanja mira i povezivanja
pacifizma s feminizmom. (Prvi veliki rat u XX veku pokazao
je da su ga žene podržavale, ako nikako drugačije, onda i samo
zamenjujući muškarce koji su bili na frontu, upregnute u privredu
koja je služila u militantne svrhe.)
Potreba povezivanja dva pokreta će nakon okončanja Prvog
svetskog rata okrenuti napore feministkinja ka ubeđivanju
država da odustanu od svog razornog oružja i da se razoružaju.
Dvadesetih godina žene su se za taj cilj borile na različite načine.
Neke su odlučile da rade isključivo u ženskim grupama kao što su
radile u vreme borbi za žensko pravo glasa, jer su smatrale da se
iskustvo i stav muškaraca prema ratu suštinski razlikuje od stavova
žena i da žene mogu da unesu novine i lucidnost u pitanja mira i
nenasilja. Druge su pak smatrale da sada, pošto su žene osvojile
politička prava, logika odvojenih organizacija gubi na uverljivosti,
te je po njima bilo najvažnije pokrenuti široku antiratnu kampanju
i podstaći žene da se pridruže ostalim grupama za pritisak u kriku
„nikad više“. Ove žene su se priključile lokalnim grupama Unije za
društvo naroda, osnovane 1918. godine, pokušavajući da obezbede
učešće žena u raspravama te organizacije u Ženevi. Neke druge
žene su se priključile manjim grupama kao što je Pacifistički pokret
3. Ibid.