feminizam_2_gesamt_v3

301
V poglavlje: slike, pokreti
kojima sebe prikazuje kao humanistkinju. Promena položaja žene
u umetnosti logična je posledica duha doba u kojem se pojavila.
Međutim, iako je feminizmima koji se bave „otkrivanjem“
zaboravljenih ili namerno prikrivanih žena, ime umetnice važno,
položaj žene u vizuelnim umetnostima razvija se uz mnogo prepreka
i borbi koje su, pre svega, uslovljene mehanizmima obrazovanja
i vrednovanja profesionalki. Naime, prve Akademije žene retko
upisuju, one ne uče slikanje akta već slikaju mrtvu prirodu i pejzaž.
Na Akademijama će dugo opstajati hijerarhija temâ po važnosti, i
prvi bunt protiv toga uslediće tek s pojavom moderne. Valorizacija
umetnosti zavisila je od tekovina humanističkih umetničkih
teorija XVI veka, koje su na Akademijama imale status dogme.
Na osnovu tih pravila istorijsko slikarstvo (religiozne i mitološke
teme) smatralo se najuzvišenijim; zatim su sledili portreti, a potom
mrtve prirode i pejzaži. Žene su gotovo ceo XIX vek slikale mrtve
prirode i pejzaže, jer su im časovi anatomije bili nedostupni, i tako
ostaje sve do pobune kada umetnost počinje da odbija da bude
samo mimesis i okreće se sebi i sopstvenim načelima.
Iako se za modernu umetnost smatra da je započela proces koji
je išao od samodovoljnosti (l’art pour l’art) do smrti slikartstva,
ona je istovremeno donela i jasnu svest o potrebi za prikazom
žene iz ugla žene. Vremenom, Akademije
postaju sve otvorenije prema ženama, pa
umetnost potpisana ženskim imenom
više ne predstavlja umetnost nižeg ranga.
Zajedno s impresionistima pojavljuje se
Mari Kasat (Mary Cassatt), koja slika svakodnevne
scene u kojima su žene, a i sama
umetnica, glavne akterke. Docnije u XX
veku, pojavljuju se žene koje opserviraju
same sebe i sopstveno telo, postavljajući
ga kao nosioca poruke. Frida Kalo (Frida
Khalo), kao „nova“ Nioba, ispisuje bol i
patnju koju nosi njeno telo (Autopotret,