feminizam_2_gesamt_v3

389
VII poglavlje: preseci, pačvork
Viktorijanci, ropkinje i sifražetkinje
XIX stoleće ostaje upamćeno kao vek progresa, optimizma,
naizgled nezaustavljivog uspona nauke, nastanka svetskih imperija,
i prvog organizovanog delovanja žena u istoriji. Pitanje građanstva
i političkih prava i dalje ostaje u prvom planu ove borbe, iako se
u XIX veku o njima pre svega govori iz vizure institucije braka,
moralnosti i seksualnosti. Da bi žene bile građanke, odnosno da bi
imale mogućnosti učešća u javnoj sferi, mogućnosti odlučivanja o
njoj i njenog definisanja, one su morale biti prepoznate kao pravni
subjekti. Ta mogućnost, međutim, u anglosaksonskom delu sveta
de jure nije pripadala udatim ženama, ali se isto odnosi de facto
na najveći deo žena širom sveta. Utoliko se priča o feminizmu
u XIX stoleću načelno vezuje za pitanja nezavisnosti, prava na
posedovanje i nasleđivanje imovine, na rad, obrazovanje i razvod. 10
Drugim rečima, sve dok je važila maksima po kojoj su „muž i žena
jedno, a to jedno je muž“, 11 pitanje ženske emancipacije nije se
moglo razlučiti od pitanja bračnog ugovora.
Iako se njena patrijarhalna priroda ne menja, bračna ustanova
u XIX veku ima vrlo protivrečan položaj u odnosu na ranija
razdoblja. Ideal pobožne majke valjanog republikanca koja treba
da razvije i očuva moralne vrednosti i vrlinu muškarca/građanina,
u javnom diskursu se nikada nije više podsticao. S druge strane,
nova naučna objašnjenja evolucionog rasta, isprva primenjivana
samo na prirodni svet, dala su podstreka da se na nov način objasni
socijalna dinamika i hijerarhijska uslojenost društva. Bračno
združivanje jemčilo je napredak vrste (reprodukcija van braka nije
se, u društvenom registru, prepoznavala kao legitimno produženje
vrste!?), dok je probitačno spajanje supružnika jemčilo njeno
zdravlje. Isti naučni model nudi, međutim, i opravdanje odsustva
heterogenih socijalnih grupacija s političke i šire društvene scene:
10. O svakom od ovih prava pojedinačno videti tekstove Marije Perković, Tijane Krstec
i Diane Miladinović u ovoj knjizi.
11. Arnaud-Duc: str. 107.