feminizam_2_gesamt_v3

283
V poglavlje: slike, pokreti
Ovo simboličko ubistvo čini da jezik više ne bude zaglavljen
u vilici, već da bude rođen i da rađa. Da bude pojeden. U punom
zamahu samoostvarenja, u iskazivanju koje polazi od sebe, od
ispovednog tona, ali razvija i negativnu sposobnost, sposobnost da
se bude drugi i različit i da se kazuju nizovi realnosti. I to nije
nužno ja u tekstu, ali je obaveza da se ne zanemari to ja u njegovoj
avanturi otkrivanja drugačijeg ja.
Beg u jezik od tela ili od tela u jezik, čak i izvršen i okončan,
ostaje povlašćena tema u književnosti. Stajati u mestu, telesnom
prostoru – mestu iskustva i iz njega govoriti. I uvideti razlike od
tela do tela koje nije uvek isto zato što je žensko. Ubrzanje koje je
zahvatilo ženski pokret i teorije koje su se iz njega ili iz njegove
blizine rađale, umnožile su se i feminizam odavno više nije jedan.
Niti su paradoksi manji. Ali su uvek plodonosni. Feminističko se
može pročitati u tekstu koji želi da iskaže i ispiše sopstvenu želju i
zadovoljstvo, želju i zadovoljstvo u pismu. U tekstu čija autorka nije
feministkinja, iako tekst jeste. U tekstu u kojem se piše ženskim
pismom iako je autor rođen u muškom polu. Žensko je oznaka
za drugost, zadržana na metaforičkoj ravni i pismo koje je žensko
ispisuje onaj ko opaža i promišlja drugost. Neartikulisanost pojma
(ili termina) žene koji se u feminističkim tekstovima pojavljuje
zadržavajući naslage onoga što mu je pripisivano i igrajući se
s tim naslagama egzemplarne drugosti, nastoji da drugost liši
ograničavajuće konotacije, negativne ili pozitivne.
Pišući erosom, energijom libida, žene redefinišu identitet koji je
bio čitan u seksualnom ključu, stupaju nogom na tlo samodefinisanja.
Metafora pisanja telom obrtanje je onog postupka koji svodi žensko
na telesno a telesno na drugo, na nerazlučivo zadovoljstvo, na
nedostatak i na zavist. Ironija ovog obrata duboko je subverzivna,
dalekosežna i zbunjujuća, jer pored redefinisanog uvek žive i stare
definicije. Mehanizmi tog pisanja su subverzija, parodija, ironija,
a njegovi žanrovi dnevnici, pisma, katalozi, eseji, takođe ironično
preuzeti jer su prvobitno bili dati kao ograničenje. Zato prostor tog
pisma i jeste prostor slobode, zato njegova poetika nije normativna.