Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja - Srpska Magaza

ZAKLJUČAK
Opstanak i rehabilitacija sitne poljoprivrede su od ključnog značaja za održivi razvoj ruralne
Srbije. Ova poljoprivredna proizvodnja obezbeđuje ekološke usluge različitim ruralnim
područijima Srbije i od ogromne je vrednosti za očuvanje biodiverziteta, a predstavlja
i važan prostor za kreiranje novih radnih mesta i iskorenjivanje siromaštva. Seoski
turizam, kao opcija za diverzifikaciju krhke ruralne ekonomije Srbije, posebno je održivi
način obezbeđivanja dodatnih prihoda u malim seoskim domaćinstvima kroz dodavanje
vrednosti proizvodima malih farmi, kao i kroz obezbeđivanje dodatnog zapošljavanja članova
domaćinstva i bolje korišćenje raspoloživih sredstava.
Ipak, sektor malih poljoprivrednih gazdinstava trebalo bi da čuva i neguje svoje specijalnosti
(agrodiverzitet, tradicionalnu gastronomiju, sisteme poljoprivrede malih ulaganja
i parapoljoprivredu, kao i sakupljačke prakse), visok kvalitet poljoprivrednih i nepoljoprivrednih
proizvoda i njihovu tradicionalnu održivu vezu sa životnom sredinom putem
aktivnosti na farmi i van farme. Ovo nije samo neophodno za održavanje proizvodnje,
koja bi mogla da doprinese seoskom turizmu, već i zbog opstanka atraktivne ruralne sredine
usaglašene sa svojim kulturnim nasleđem i važna je za privlačenje turista, kao i za
postavljanje osnove dobrobiti ruralnih stanovnika. Razvoj sitne poljoprivrede i ruralnog
razvoja je tema koje prožima različite sektore. Njihov prosperitet zavisi od partnerstva
u različitim sektorima, horizontalnim i vertikalnim – u okviru lanaca vrednosti, kao i
u okviru različitih nivoa javnog sektora, privrednih aktera i civilnog sektora. Najvažnija
partnerstva su ona između vlasnika malih farmi i seoskog stanovništva u celini. Ova partnerstva
već godinama tradicionalno donose korist ruralnim područjima. Rehabilitacija
unutrašnje kohezije zajednice, stvaranja lidera, kao i kapaciteta za planiranje i delovanje
u partnerstvima prvi je preduslov za održivi ruralni razvoj koji je u stanju da prihvati i
neguje sitnu poljoprivredu i razvoj ruralnog turizma, kao i kulturno i prirodno nasleđe iz
koga potiču ili od koga zavise.
Ruralna zajednica koja je u stanju da održava proaktivnost i otvorenost zajedno sa čvrstom
mrežom života sposobna je da sama napreduje ostvarujući partnerstvo s drugim
zainteresovanim stranama za njihovo neposredno okruženje i korišćenje spoljašnje pomoći
na najbolji mogući način. Seoskom stanovništvu se ne mora objašnjavati zašto je
važno partnerstvo, oni imaju prirodno dobar smisao za to, jedino je potrebno objasniti
koji bi se modeli i operacije mogli koristiti za najbolji uspeh u različitim aktivnostima.
Distribucija moći, novca i hijerarhije s donošenjem odluka na svim nivoima, uključujući i
međunarodne, kao i mnoštvo drugih informacija, ipak je neophodna, a uspostavljanje dobrog
interaktivnog toka između lokalne ruralne zajednice i drugih zainteresovanih strana,
uključujući državu treba da bude prioritet svake razvojne akcije. Saradnja s drugim naprednijim
sredinama s takvim iskustvima koje su spremne za deljenje može biti prečica za
postizanje sklada s onima koji su ranije počeli planirani razvoj. Da bi mogle da to urade,
čuvajući svoje osnovne profesije, ruralnim zajednicama će biti potrebno celokupno lokalno
dostupno znanje i iskustvo koje se nalazi u raznim lokalnim nevladinim i vladinim
organizacijama, proaktivni i pozitivni pojedinci, naučnici, mladi ljudi, kao i oni koji su
Mala poljoprivredna gazdinstva i ruralni turizam u Srbiji 221