Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja - Srpska Magaza

Ruralna ekonomija treba da bude prilagođena raspoloživim prirodnim resursima a logika
zahteva povratak velikog broja različitih aktivnosti koje ponovo povezuju ruralnu zajednica
s njenom neposrednom okolinom na tradicionalan način. Iz tog razloga, lokalne zajednice
treba da budu zainteresovane i da aktivno učestvuju u procesu decentralizacije. Lokalnim
resursima treba da upravljaju ljudi sa lokala koliko god je to moguće, a borba za to je trebalo
da počne još juče. Sva sredstva su dozvoljena, uključujući i politička. Lokalne seoske
zajednice moraju da objasne najvišem nivou koji donosi odluke šta je primenljivo na njihov
slučaj, a šta ne od ukupnih politika, trudeći se da ih prilagode svojim potrebama, prateći one
krovnih strategije koje su već usvojene da bi se pokazalo koliko su one dobre ili ne. Brojke i
praktična iskustva biće jak argument za lokalne zajednice koje pokušavaju da pridobiju pažnju
nacionalnih struktura, kao i za nacionalne strukture koje se zalažu za sopstvene interese
u široj međunarodnoj zajednici. Nema šanse da se završe pregovori o finansijskoj pomoći
sopstvenim projekatima bez dobrog obrazloženja akcije koja treba da se sprovodi. Sticanje
novih znanja je, dakle, neizbežno. Gubljenje vremena i drugih sredstava kroz neefikasno
korišćenje pružene tehničke pomoći ili aktivnosti na izgradnju kapaciteta nije prihvatljivo
jer predstavlja nenadoknadiv gubitak finansijskih sredstava, ali i gubitak ugleda.
Razumevanje multifunkcionalnosti tradicionalnih poljoprivrednih praksi koje koriste mali
farmeri je korak napred od primenjivanja dobre nasleđene prakse za obezbeđivanje osnovnih
prihoda. Ponekad ovakvo shvatanje čini razliku između odluke da se ostane na selu ili
da se seoski život potpuno napusti. Međutim, ovo shvatanje je važno za urbane stanovnike
zbog vrednovanja ruralnog prostora i njegovog nasleđa u urbanom okviru svesti i stvaranja
prostora za bolju valorizaciju ruralnih proizvoda i usluga. Veoma je važno koristiti sva raspoloživa
sredstva da se ove vrednosti prenesu urbanoj populaciji – mediji, seoski događaji,
lični kontakti, sve mora da odražava to razumevanje. Vapaj za čuvanje sela kao nacionalnog
ponosa nije dovoljan argument u vremenima ekonomskih teškoća. Vapaj za očuvanje zdravijeg
mesta za život je mnogo više od pomoći, ali to zdravo mora da bude istinito, i da nas
vraća istinski kvalitetnim brendovima, kao i potrebi za naučnim i stručnim opravdanjem
bilo koje izjave o izuzetnosti – jedan dobar merljivi pokazatelj u krutom i racionalnom svetu
brojki može da ima vrednost nekoliko onih najdragocenijih duhovne prirode.
Nacionalna ruralna politika se zasniva na raspoloživim podacima. Nema podataka, nema
adekvatne politike. Neki od podataka moraju da budu statistički , i kada je taj neophodni
uslov zadovoljen, bazične ideje, utisci sa terena, živa iskustva i svedočanstva su oni mali
delovi koji čine razliku između uspešnih razvojnih programa na osnovu potražnje i ex
catedra sterilnih rešenja. Odgovornost za uspeh razvoja je na svim akterima ruralnog razvoja
i najbolje je rešenje uvek u preseku između lokalnog iskustva, stručnosti i spoljnih
statističkih ili „pravih” podataka. Konsenzus o prioritetima i pristup vezan za teritoriju
(vezan za oblast) jedina je osnova za planiranje koja čini strategiju dobrom za ruralna područja
bez obzira na to da li se akcije finansiraju iz državnog budžeta ili EU, iz donacija ili
sopstvenih sredstava. Ako svi u ruralnoj mreži života ostanu budni, proaktivni i spremni
na saradnju, dok oni na visokom državnom nivou stalno sebe podsećaju da su tu da služe
onima na nivou zajednice, a ne da njima vladaju, i oni u lokalnoj zajednici da moraju da
preuzmu odgovornost za sopstveni razvoj, a ne da čekaju da neko drugi pokrene proces
njihovog oporavka i razvoja, novca za ruralni razvoj će uvek biti dovoljno.
Mala poljoprivredna gazdinstva i ruralni turizam u Srbiji 223