Vuletić, Ljiljana (ur.) Marksizam u svetu br. 3-5

međutim besmislen za sve one koje njihov rad čiIii potpuno anonimnim,ili koje on, napro~v, in~vid~je d? te ~re ~ ka? radpostge dovoljno opravdanje egZ1stencue. Drugtm rečuna, ldentifikacijasa zvanjem, o kojoj govori Weber, nije isto što i profesionalnasvest: ova druga nalazi svoju svrhu u činu proizvodnje; ona prva, uposedovanju nekog zvanja: ona zahteva ponašanje primereno interesubirokratije, kao odgovor na očekivanje hijerarhijski pretpostavlje~nih, izvesno ponašanje koje bi trebalo svaki član birokratije da ispoljava,stavljen u iste uslove. Otud proističe da aktivnost birokrateiina dva karaktera: ona je tehnička i birokratska. Ona može da izgubionaj prvi, ali ne i drugi. Na primer, intenzivna cirkulacija izveštajaili službenih saopštenja u biroima izražava samo potrebu svakog dapoSVedoči svoju funkciju pred drugima; i birokratija funkcionišesamo zahValjujući uzajamnom i uvek obnavljanom priznavanju svojihčlanova, po jednom određenom ceremonijalu. Kao što je ponekadprimećeno, količina potrošene hartije unutar jedne administracijeomogućava da se izmeri njen koeficijent birokratske integrisanosti.MeđutiD1, oslobođeno svake zlobne namere, to zapažanje nam dokazujeda birokratija može da dejstvuje jedino odražava jući svoju aktivnostneprekidno u ogledalu svoje konstitucije. Najzad, i to je trećizaključak koji možemo provizomp da donesemo, Weberova analiza,po mestu koje daje sistemu naredivanja-izvršavanja, pretpostavljada postoji jedno geografsko jedinstvo, jedan određeni prostorniokvir birokratskih delatnosti: svakako, nisu svi pripadnici jedne birokratijeobavezno okupljeni na jednom istom mestu, ali njihoviodnosi, disciplina koja ih međusobno povezuje, kontrola koju jednivrše nad drugima, sve to doprinosi omedivanju jednog specifičnogsveta biroa.Još jedan primer koji pominje Weber omogućiće nam da proverimonjegove ideje i da preciziramo naše: to je primer industrijskogpreduzeća. .Pre svega, ponovo smo navedeni da se upitamo je li birokratijasamo izvestan organ prenošenja i izvršavanja. Ako se složimo da industrijskopreduzeće nikad nije autonomno, da ono u svom radumora da vodi računa o interesima ftnansijskog kapitala od kojeg zavisiili o direktivama nekog ministarstva, ako je reč o nacionalizovanompreduzeću, ostaje činjenica da njegova uprava ima znatne mogućnostiodlučivanja. Međutim, odluke u celosti nisu stvar nekog pojedinca;ma kakva da je ličnost generalnog direktora, pravo odlučivanjaje obavezno raspodeljeno između raznih službi, a u okviru svakeslužbe ono se konkretizuje samo putem manje ili više kolektivnogučešća u rešavanju postavljenih problema. Pitati se da li se direkcijarazlikuje ili ne razlikuje od birokratije znači postaviti lažan problem;u svakoj organizaciji čija hijerarhija je dovela do izdvajanja funkcijeneke vrhovne direkcije, ova na neki način nadvisuje sve funkcijekoje su joj podređene; pa ipak ona i sama čini deo kadra nad kojimvlada ako je vlast kojom formalno raspolaže u stvari kompo,novana,to jest ako su odluke koje joj pripadaju na osnovu zvanično utvrđe-16 .I'II LI1l,.j~"igI~l I j!inih nadležnosti u stvari, bar delimično, bile razrađivane na raznimnižim nivoima.S druge strane, što se tiče birokratije preduzeća kao i državne .birokratije, po našem mišljenju, najvažnije je pokušati sagledati njihovegranice. Ko su ti koji su normalno birokrate, a ko su oni kojiimaju mogućnost asimilacije s birokratijom, i ko su najzad oni o kojimase izvesno može reći da su izvan te kategorije? .Nema sumnje da po Maxu Weberu definicija kapita1ističk~gpreduzeća kao birokratske organizacije (on čak ide tako daleko dajesmatra nedostignutim uzorom) nimalo ne određuje sektor unutar preduzećakoji se može označiti kao birokratski. Tvrditi na primer -već smo ranije pomenuli tu Crozierovu tezu - da radnici čine deobirokratije čim su postavljeni na jednu istu hijerarhijsku lestvicu sainženjerima i direktorima svakako bi se Weberu učinilo ekstravagantnone zato što bi time bio demantovan neki od njegovih kriterijuma:nego zato što se polo~j n~ke društvene grupe ne ~že .utvrdi.tijedino na osnovu raZInatranja njenog pravnog statusa. Čmjemca dajeposao neke kategorije radnika izjednačen s poslom funkcionera nekazuje nam ništa o specifičnoj prirodi njenog rada i njenim odnosimasa drugim društvenim kategorijama u okviru nekog datog preduzeća.Međutim, da li preduzeće jeste ili nije nacionalizovano, da li je stalnostzaposlenja zajamčena ili nije; da li radnici jesu ili nisu integrisanisa kadrovima u jedan isti hijerarhijski sistem - ti uslovi, koji unekim stvarima mogu imati značajne posledice, ne daju odgovor napitanje o stvarnoj situaciji zaposlenih. U industrijskom preduzećumasa radnika je vezana za čisto izvršne poslove. Raspored pogona,broj i raspodela radnih mesta, ritam proizvodnje, trajanje i intenzitetrada - sve to određuje neka administracija koja funkcioniše odvojenood proizvodnih pogona i koja prema njima sačinjava stran i zatvorensvet.Da li je nasuprot tome moguće birokratijom smatrati skupinuosoblja koje radi u biroima (kancelarijama)? Treba sc: }:!re sv~g~ čuvatipoistovećivanja tehničkih službi sa službama administracue l eksploatacije.I jedne i druge sv~o sle?e ~~e .zajednič~~ ?rganizacionenorme, ali su društvem odnoSl u njuna lpak različlti usledrada kojim se bave. Ukratko, odnosi autoriteta i ustanovljene v~ spreduzećem u njima nisu jednaki. U tehničkim službama, inžeqjeri itehničari, pa i crtači, raspolažu usled svog profesionalnog ~ja .relativnomautonomijom. Kontrola rada može da bude uspešna jedinopod uslovom da šef poseduje tehničku kompetenciju, to jest da njegovakontrola bude jedna viša tehnička operacija. Društvena kontrolamože praktično da ne postoji, budući da su ~tevi u pogledu rada~u okvirima određenog radnog vremena, dovolJ m da utvrde normalniritam učinka. Pored toga, autonomija tehničkog osoblja može se ocenitii po njihovoj mogućnosti prelaženja iz jednog u drugo pr~uzećena osnovu njihove stručnosti. Sa jednog šireg gledišta, položaj stručnjakamnogo više zavisi od rada koji on ostvaruje nego od njegovogmesta u organizaciji preduzeća.17