Vuletić, Ljiljana (ur.) Marksizam u svetu br. 3-5

je između socijalističkog predl1zimača, ,.grupee koja predstavlja interesečitavog društva, i radnika koji slobodno stavlja na raspolaganjesvoju radnu snagu. Ovakav pravac razmišljanja zaslužuje posebnupažnju zbog toga što, u sferi teoretskog uopštavanja, on često izražavamišljenje koje u praksi brani većina onih koji i sami žele da očuvajuili čak i da prošire birokratske odnose u socijalističkoj administraciji- ali koje oni uvijaju u mnoge primamljive tvrdnje (odbranaspecijalizovanog manja, važnost ličnog upravljanja itd). Jasan teoretskiizraz ovih ideja čini debatu lakšom i pomaže nam da pokažemoda prenaglašavanje optimaliVJcije i poricanje bl1maniVJcije možedoći u oštru suprotnost sa perspektivama socijalističkog razvoja.Značajna tvrdnja u svim pokušajima ove vrste jeste isticanje damase radnika ne pokazuju· naročit interes za učešće· u ekonomskomupravljanju. Izgleda da ovo tvrdenje podržavaju izvesne činjenice iziskustva. Jugoslovenske, poljske i češke studije izlaze jedna za drugomda bi potvrdile ne samo da su radnici u preduzećima vrlo slaboinformisani o problemima upravljanja u svojim preduzećima, negotakođe i da je njihov interes i učešće minimalno. Naši sopstveni mađarskiistraživači podržavaju ove nalaze. Međutim, ove činjenice susimptomatične ·samo za određeni stadij istorijskog razvoja. One suneposredni rezultat otuđivanja koje se razvilo u vreme kapitalizma ičinjenice da, na sadašnjem nivou socijalističkog razvoja, još nije bilomoguće prevazići vrlo snažne uzroke otuđivanja (naročito podelurada). Ništa od svega ovoga ne opovrgava osnovno načelo marksizmaprema kojem je čovek, ako je reč o samoj njegovoj suštini, univerzalnobiće, a njegova prirodna težnja jeste rehl1maniVJcija sopstvenihdruštvenih odnosa i (među ~ima) ličnog odnosa prema radu iupravljanju društvom. S obzirom na karakteristike njegove vrste i uonoj meri u kojoj zadržava i razvija svoja humana svojstva, čovek nemože da se pomiri s tim'da bude ,.zubace u nekoj nerazumljivoj društvenojmašineriji, niti da izgubi kontrolu nad svojim sopstvenim životomi radom, da postane izvršilac naredbi koji ništa ne misli, dabude prosti podražavalac ,.skrojenihe modela ponašanja.Uloga partije i sindikata u stvaranju društvene kontroleekonomskog upravljanjaU socijalizmu postoje dve društveno organizovane snage iznadsvih, koje se suprotstavljaju razvoju ekonomskog upravljanja kao institucijekoja je odvojena od društva, te se tako suprotstavljaju brzomrazvoju i okamenjavanju birokratskih odnosa. Ova tela su partija isindikat i oba vrše pritisak za podelu vlasti u upravljanju i administraciji.Prirodno, ovo nastojanje može biti uspešno samo ako interesradničke klase na posebnom nivou (ili interes društva kao celine) nalaziizraza u ovim organizacijama. U ovom pogledu, dolazi do duge itrajne borbe, a :u izvesnim istorijskim periodima (na primer, kadadogmatska gledišta dobiju prevagu) ona poprima samo oblik neostvarenemogućnosti. Ispunjenje istorijskih zadataka ovih organizacijazavisi o mnogim društvenim okolnostima. Između ostalog, ono zavisio tome u kojoj meri su sopstveni partijski i sindikalni aparati (organizacijekoje se neizbežno razvijaju) uzajamno povezani sa rukovodećimorganima države i privrede. To takođe zavisi i o tome u kojojmeri oni smatraju da je ostvarivanje društvenog nadzora i kontrolenad administracijom njihova funkcija i od toga koliko je njihovrad u pomaganju da se ispune zadaci administracije ograničen.U različitim periodima socijalističkog razvoja, funkcije i partijskihi sindikalnih organizacija prošle su kroz značajne promene. Uprvom periodu njihova aktivnost bila je podvrgnuta jačanju socijalističkedržave, s obzirom na to što je, sasvim prirodno, najvažnijiproblem za društveni progres bio da se uspostavi nova država i da seproleterska vlast zaštiti od svojih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.U ovom periodu su i partijske i sindikalne organizacije podjednakosmatrale da je njihov gotovo isključivi zadatak podrška ciljevima socijalističkedržave. One su takođe prihvatile da su interesi društvakao celine obuhvaćeni ovim ciljevima. Tako je, uz dosta opravdanja,izgledalo kao napad na socijalizam čak i pokretanje ideje o tome dase aparat koji je nosilac državne administracije ne bi u svakom slučajumogao smatrati za nosioca interesa društva kao celine, ili da bi uizvesnim odnosima on čak mogao izražavati svoje sopstvene interesei ciljeve; sve ovo uprkos činjenici da, na teoretskom nivou, takveideje ne bi mogao dovesti u sumnju nijedan marksista.Prema našoj oceni ovog pitanja, ne možemo zaboraviti konkretneuslove u kojima su socijalističke države· nastale (barem kada segovori o onim državama koje su do sada stvorene). U Sovjetskom Savezu,u godinama koje su usledile posle pobede socijalističkogdruštva, spajanje sindikata i državne vlasti, takozvano »podržavljenjesindikata«, smatrano je kao gotovo očigledno rešenje samo posebi. Lenjin je, medutim, odbacio ovo rešenje kao nepogodno za tovreme, a kasnije je objašnjayao i tvrdio da to takođe i teoretski nijebilo odgovarajuće rešenje. . .Sa uspešnim jačanjem socijalističke države stvorena je, u mnogompogledu, nova sintacija. Bilo je prirodno da bi se sada naglasakmorao staviti na humanizaciju administracije, čak i ako su ostvarenjeove nužnosti sprečavala, a u izvesnoj meri to i danas čine, dva povezanačinioca. Jedan od ovih činilaca, koji je bio privremenog karaktera,bila je prevaga dogmatizma. Drugi faktor, mnogo trajniji, jesteagresivna politika koju je rađalo kapitalističko i imperijalističkookruženje.Stvaranje novih oblika društvene kontroleAko započnemo od razvojnih trendova socijalističkog društva, .onda moramo zaključiti da, ma koliko postali efikasni i time važni ustvaranju društvene kontrole nad upravljanjem, partija i sindikat ipaknisu sposobni da pruže zadovoljavajuće rešenje. Izgleda da je, osimnjih, nUŽllo da se izgrade neki oblici društvene kontrole nad ekonom-....138 ,:.1139