Vuletić, Ljiljana (ur.) Marksizam u svetu br. 3-5

mena u poređenju sa čovekovim sadašnjim životnim očekivanjima,ali je i kratak period u poređenju sa istorijom čovečanstva. Ali uzetna bilo koji od ovih načina, čini se da je taj period dovoljno dug dase mogu identifikovati najvažnije karakteristike razvoja društvenoekonomskeformacije. Socijalističke zemlje Evrope dostigle su danasonaj stadij kojije vrlo važan u razvoju bilo kog društva i kojeg je kapitalizamdostigao u Marxovo vreme, kada postaje moguća kritičkaanaliza njegovih sopstvenih odnosa.U istoriji sovjetske države posle rušenja državne vladavine stareburžoazije, prvi zahtev koji se pojavio bilaje potreba za efIkasnom icentralizovanom administracijom (u datoj situaciji, te dve stvari bilesu identične). Lenjinje 1920. godine, iz sasvim opravdanih razloga,ustao protiv principa demokratije proizvođača. Jačanje ličnog upravljanjabilo je u to vreme pitanje života ili smrti, pitanje opstanka sovjetskedržave. Partija je morala da izabere ovaj kurs čak i po cenuuspostavljanja birokratskih odnosa. Na isti način, ne bi moglo bitiveće greške i ničeg tako protivrečnog Lenjinovom načinu razmišljanjanego kada bismno danas smatrali tu tačku gledišta za zakon kojivaži za čitav period socijalizma (mada se, slučajno, možemo susrestisa mnogim pokušajima da se upravo to uradi).U godinama neposredno posle proleterske revolucije, zahtev zahumanizacijom nije se uopšte mogao ni pojaviti, ako ni zbog čegadrugog a ono zbog toga što se, na kraju krajeva, pretpostavljalo dajeto već ostvareno u socijalističkoj· državi. Od početka dvadesetih godina,Lenjinje već osećao neosnovanost ove pretpostavke, ali on nijeimao vremena da svojim sumnjama da potpun i konkretan izraz. Njegoveideje oblikovale su se prvenstveno tokom debate o specifIčniminstitucijama, kao što su »sindikalna debata« i problem razvoja organizacionihformi radničko-seljačkih inspekcija.Specijalni aparat koji se bavi zadacima ekonomskog upravljanjauzeo je u Sovjetskom Savezu jak centralistički oblik, takav oblik zakoji bismo u nerazvijenim uslovima carističke Rusije mogli opravdanosmatrati da je istorijska nužnost. Ovde je centralizacija takođeigrala progresivnu ulogu, kao što je to učinila ne jednom u istoriji.Bez želje da pravim bilo kakvu vrstu sanjarske analogije, pominjemčinjenicu da je Marx priznao centralizam apsolutističke monarhijekao »civilizovanu aktivnost«.Bez obzira na to kakvi su objektivni istorijski uslovi koji su gaizazvali, razvoj strogo centrali stičkog oblika administracije je, ipak,od drugorazrednog značaja. Najosnovnija potreba, koja je od podjednakevažnosti u svim socijalističkim zemljama, jeste izgradnja administrativnogi upravnog aparata koji je hijerarhijski strukturiran ispecijalizovan prema podeli rada. Da izrazimo to na drugačiji način:u najvažnijim aspektima upravljanja društvom nije bilo moguće rukovatiadministrativnim i upravnim fimk:cijama na podruštvljenoJosnovi. za to su bili neophodni specijalno obrazovani stručnjaci, ljudikoji su potpuno odani svom poslu i koji, zbog toga što zauzimajuposebno mesto u društvenoj podeli rada, imaju svoje sopstvene pose-bne interese i ciljeve.Drugo je pitanje da li je u ovom periodu bilo moguće shvatitida je uključivanje radnika u administrativne i upravne fimk:cije istorijskanužnost ili, ukoliko je to bilo moguće, kakav bi oblik to trebaloda ima. Uspostavljanje socijalističkih svojinskih odnosa, to jestukidanje privatne svojine nad glavnim sredstvima za proizvodnju,bez obzira da li ona postaje državna ili zadružna svojina, samo posebi zahteva podruštvljavanje svih oblika vlasti. Ovo uključuje ivlast koja je stvorena fimk:cijom upravljanja ekonomskom aktivnošću.Ako njihovo podruštvljavanje nije moguće, ondaje potrebno baremnjihovo podvrgavanje društvenom nadzoru. Mnogi činioci sprečavajuostvarenje ovoga, a ponajviše suprotnosti između specijalnogaparata koji vrši administrativne i upravne fimk:cije i različitih oblikadruštvenog upravljanja i nadzora. Na samom vrhu svega ovoga,društveni uslovi koji su nužni za potpuno ostvarenje ovih zahteva nemogu se u svakom pogledu smatrati dovoljno zrelim (ja ovde mislimna stanje razvoja odnosa privrženosti i svesti). Svi ovi uzroci doprinelisu činjenici da je u većini socijalističkih zemalja Evrope, gde seadnrinistracija i uprava razvila u .hijerarhijski strukturiranom i centralističkomobliku, društveni nadzor. mogao da igra samo vrlo ograničenuulogu. Njegov glavni (zapravo, gotovo i jedini) oblik bio jepolitički nadzor koji su sprovodili različiti organi komunističkih radničkihpartija, pored čega je čak i sindikalna aktivnost postala oddrugorazrednog značaja. .S obzirom na to što aparat upravljanja u privredi, sa svojim posebnim,stručnim znanjem i svojim sopstvenim interesima, teži kaautonomiji, a u izvesnim slučajevima upravo i monopolskom položaju,on dolazi u suprotnost sa radom sindikata i sa partijskim nadzorom,jer i jedni i drugi žele da uspostave društvenu kontrolu. Sve dosada imanlo malo metodoloških istraživanja iz kojih bismo mogli saznatikako možemo da pravimo uopštavanja na osnovu pojedinačnihiskustava. Ipak, izgleda daje vredno zaključiti da što god više počinjuda preovlađuju karakteristike administracije (specijalizacija,standardizacija, hijeraihizacija i slično) u bilo kom sistemu upraVljanjau privredi, tada se razni oblici društvene kontrole sve više pretvarajuu čisto formalne oblike. Izgleda da bi ovo mogao biti slučajkoji se podjednako odnosi i na partijski nadzor i na aktivnosti sindikata.Postoje, zaista, neizbežno pokušaji da se ovi organi prinude dabez ikakve rezerve priznaju dostignuća aktivnosti administracije.Ovo, naravno, ne znači da ova vrsta ekonomskih institucija ne bimogla da radi sa profesionalnom efikasnošću. Zaista, u mnogim prilikamasu upravo organi koji su zabeležili zapažen uspeh u ispunjavanjusvojih sopstvenih fimk:cija bili ti koji su manifestovali najvećesuprotstavljanje društvenom nadzoru i kontroli.Vredno je da se ovde pomf;ne da je, za razliku od prihvaćenihuverenja u Mađarskoj o birokratiji, Max Weber tvrdio da birokratskiorganizovana administracija ima tri prednosti nad tradicionalnom ad-130131