Vuletić, Ljiljana (ur.) Marksizam u svetu br. 3-5

daje taj fašistički 'antikapitalizam' u stanju da stigne i do eksproprijacijeburžoazije potpuno je pogrešno. 'Delimične' mere etatističkeintervencije i nacionalizacije razlikuju se od planirane državne. eko-. nomije upravo onoliko koliko se reforme razlikuju od revolucije.Mussolini i Hitler samo 'koordiniraju' interese posednika (vlasnika)i 'regulišu' kapitalističku ekonomiju, a to, uostalom, čine naročito uratne svrhe. Oligarhija Kremlja je nešto više: ona ima mogućnost daupravlja ekonomijom kao jednim telom samo zato što je ruska radničkaklasa ostvarila najveći istorijski preokret u svojinskim odnosima.Tu razliku ne treba izgubiti iz vida.« .»Ali čak i kada bismo se složili da će staljinizam i fašizam, dolazećisa suprotnih polova, možda jednog dana dospeti do iste vrsteizrabljivačkog društva ('birokratskog kolektivizma! - po Rizzijevojterminologiji), to još ne bi izvuklo čovečanstvo iz ćorsokaka. Krizakapitalističkog sistema ne proističe samo iz reakcionarne uloge privatnogvlasništva nego i iz ne manje reakcionarne uloge nacionalnedržave. Pa i kada bi razni fašistički režimi uspeli da kod sebe zaveduneki sistem planske privrede, i onda bi se, ne računajući u krajnjojliniji neizbežne revolucionarne pokrete proletarijata koje nikakavplan ne može predvideti, nastavila i čak zaoštrila borba izmedu totalitarnihdržava za svetsku dominaciju. Ratovi bi progutali plodoveplanske ekonomije i uništili temelje civilizacije.«Sada možemo da se pozabavimo i argumentacijom samog Rizzija.Evo kako on (u delu La Bureaucratisation du monde, 1939, str.251) rezimira svoju teoriju o »birokratskom kolektivizmu«:»Država postaje patron i ekonomski upravljač posredstvom jednenove povlašćene klase kojoj će društvo morati, tokom jednognovog poglavlja istorije, da plaća troškove tog upravljanja. Cilj tenove vladajuće klase nije, medutim, beskonačna akumulacija individualnogbogatstva; ona se zadovoljava dobrim platama, srećnim životom,i sledi ekonomski program da 'služi publici' organizujućiproizvodnju, ne u smislu neke špekulacije, nego s izvesnom tendencijomapsolutnog povećavanja same proizvodnje, bez kapitalističkihračuna. Jedan deo etatističke proizvodnje može i mora da bude deficitaran;važno je medutim da proizvodnja raste i da u svojoj celinibude aktivna.«»Mi se slažemo da će nova vladajuća klasa sebi odvajati dobardeo od kolača autarhijske proizvodnje; to je pravilo, to je u samojprirodi te vrste društva koje se formira. Ako birokratija ne može naopipljiv način da dokaže svoju sposobnost da podigne ekonomskinivo neposrednih proizvodača, njena je sudbina zapečaćena. Ali neračunajmo previše na humane ciljeve i na usavršavanje čoveka kojesebi postavlja i obećava nova vladajuća klasa! Ona, medutim, morada poboljša ekonomske uslove za nju vezanog stanovništva ako želida vodi glavnu reč. Njena istorijska funkcija će biti završena kada sepokaže nesposobnom da sledi taj cilj.«Rizzi zatim dodaje sledeće, što možda zvuči tačnije od ostalog:»Mi ne gajimo nikakve simpatije prema tom birokratskom društvu,ali konstatujemo njegovu istorijsku nužnost. Treba medutimjošuvek plaćati troškove jedne vladajuće klase. O tome nemamo nikakvihiluzija, a dobro je da ih nemaju ni dirigovani proizvođači: jedinoće njihov politički pritisak smanjiti ekonomski pritisak i koristiticelokupnom društvu, kao što je bio blagotvoran i proleterski sindikalnipokret, koji je kapitalističku proizvodnju terao ka sve većemusavršavanju. Mi čvrsto verujemo u budućnost jednog besklasnogdruštva, šta više, uvereni smo da će to besklasno društvo, sada u zametku,biti poslednje od društava podeljenih na klase. Vladajuća klasase na kraju sjedinjuje sa političkom, sindikalnom i tehničkom birokratijom,kojaje, u nekadašnjim društvima, svojom delatnošću zastupalainterese kapitalističkih, feudalnih i patricijskih gospodara,kao i svoje sopstvene. Poslednja vladajuća klasa u istoriji tako je blizubesklasnog društva da poriče svoje svojstvo klase i vlasnika.«Ta su dva teksta dovoljna da se sagleda suština Rizzijevih stavova(a odmah se vidi i da ihje Burnham samo kopirao). Ali najzanimljivijije kod njega način na koji pokušava da objasni birokratijukoja, po njegovom mišljenju, nikako nije samo povlašćena i parazitskaklasa, nego je autentična izrabljivačka klasa nove vrste. U III iIV poglavlju svoje knjige (»La propriete de classe« i »L'exploatationbureaucratique«) on ulazi u suštinu problema.Glavni je problem (za marksiste) da saznaju na koji se način višakproizvodi i prisvaja. Feudalna i kapitalistička ekonomija imaju utom pogledu svoje karakteristike. Po Rizziju, ,.birokratski kolektivizam«takođe ima posebne karakteristike. U etatizovanom ili nacionalizovanom(a ne socijalizovanom) sistemu proizvodnje, koji postoji uSSSR, radna snaga proizvodi izvesnu prednost i izvestan višak vrednosti;u tome se svi slažu. Ali ko njima raspolaže? U kapitalizmU,to je kapitalistička- klasa. U SSSR· (a, dodaje Rizzi, i u fašističkimdržavama, ali u manjoj meri) to je birokratska klasa, jer ona, kaodržavna klasa, poseduje sredstva proizvodnje zato što ona pripadajudržavi. »Višak vrednosti prelazi u ruke nove izrabljivačke klase, ucelini« (str. 48).Birokratiji kao vlasniku nisu potrebna pravna dokumenta o vlasništvu,jer ona raspolaže mnogo jačim pravom: faktičkim posedovanjem,koje je zapravo državno: »Klasna svojina, koja u ~usiji predstavljačinjenicu, svakako ne proizlazi iz neke registracije kod beležnikaili u nekom katastru. Novoj sovjetskoj izrabljivačkoj klasi nisupotrebne te budalaštine; ona raspolaže snagom države, a to vredimnogo više od starih registara buržoazije.«Nijedna df!.ava, medutim, po definiciji ne može da bude socijalistička.Državno vlasništvo još nije kolektivno vlasništvo u punomsmislu te reči, kojim »svako« može jednako da raspolaže, to jest bezosnovne mere vrednosti, i samo u funkciji potreba. Država, po definicijipretpostavlja izvesna klasna ograničenja i obaveze: Ako je nestalakapitalistička klasa (kao u SSSR), kojoj vladajućoj klasi možeona da služi? Ako vlada proletarijat, on više nema neprijatelja. Ali4243