Vuletić, Ljiljana (ur.) Marksizam u svetu br. 3-5

Ubrzanje razvoja proizvodnih snaga tokom poslednjih godina,čak i u kapitalizmu, pokreće pitanje da li je moguće pronaći optimalanstepen hijerarhije i standardizacije za organizaciju koja upravljaprivredom. Ići dalje od ovog nivoa značilo bi izložiti se ozbiljnimmaterijalnim gubicima i, u konačnoj analizi, opadanju efikasnosti,jer bi dovelo do toga da organizacija postane suviše kruta i sprečilobi njeno pirlagodavanje uslovima koji se brzo menjaju. Ako sa ovetačke gledišta želimo da opišemo razvoj sistema upravljanja, onda,pojednostavljujući pitanje, možemo da razlikujemo tri stadija razvojnihtendencija: a) u početnoj fazi razvoja industrije razvio se tradicionalnisistem upravljanja; odluke nisu propisivane odozgo, a hijerarhijaje bila razvijena samo na niskom stepenu; b) kao rezultat koncentracijeproizvodnih snaga na širokoj osnovi, nastale su velike proizvodnejedinice, u kojima su odluke sve više i više bile donošeneodozgo, razvio se jak hijerarhijski poredak, a neposredna naredenjapostala su najvažnije sredstvo upravljanja; c) ubrzanje stope razvojaproizvodnih snaga zahteva veći stepen fleksibilnosti, a pravila i hijerarhijskiporedak postepeno postaju okovi za razvoj, te je za neke jedinice,koje su sada iZgrađene u veće organizacione sisteme, neophodnoda posnovo postanu autonomije. Ove tendencije nisu, naravno,istorijski periodi koji slede jedan za drugim. U stvari, one čak moguda se pojave istovremeno, jer je stepen razvoja proizvodnih snaga iproizvodnih organizacija vrlo različit u različitim granama privrede.Prevlast državnog administrativnog (etatističkog) principa u upravljanjuu privrediU prvom periodu socijalističkog razvoja etatistički princip došaoje do prevlasti u upravljanju u privredi praktično sve do nivoapredradnika. Došlo je do toga da je veći naglasak stavljen na pridržavanjepravila (uključujući planske naloge) nego na društvene intereseili čak ekonomske rezultate. Na ovaj način nastala je sada već dobropoznata pojava fetišizacije indeksa. Potpuno izvršavanje centralnevolje i odanost velikom broju dekreta i pravilnika, postali su najvažnijizahtevi. Ovo je, medutim, nužno gurnulo u pozadinu individualnuinicijativu i takođe dovelo do toga da svi pokušaji za uspostavljanjedruštvenog nadzora budu čisto formalni.Mnogo proklamovani, dogmatski okamenjeni i bespogovornidruštveni interes smatrao se kao opravdanje za gotovo sve, a: viši nivoiupravljanja u privredi prikazivali su sami sebe kao isključive organekoji su kvalifik:ovani da izražavaju i predstavljaju taj interes.Unapredje isključena mogućnost da bi, u izvesnim slučajevima, »posebnisamointeres«, kao glavna motivacija koja stoji iza odluka, mogaoda zameni opšti interes. Ovo isključenje povećalo je samo po·sebi razliku između pretpostavljenog i stvarnog društvenog interesa,razliku koja je često nastajala tamo gde je ekonomsko znanje biloograničeno.U ovim godinama razvila se karakteristična ideologija opravdavanjaovog etatističkog principa u upravljanju u privredi. Po ovojideologiji, potčinjavanje gotovo svakog područja upravljanja u privredicentralističkoj i hijerarhijski strukturiranoj državnoj upraviistaknuto je kao nepromeoljiva karakteristika socijalizma. Ako bismohteli da istražujemo šta su društveni koreni ove dogmatske devijacijeu marksističkom načinu posmatranja društva koja se razvila u ovomperiodu, jedva da bismo i morali dalje gledati od ove ideologije, kojaje težila da očuva i da manje ili više vemo odrazi birokratske odnosesocijalističke države. Posebna su pitanja u kojoj meri je razvoj te ideologijeistorijska nužnost i do kog stepena je ona igrala pozitivnuulogu u raznim stadijima istorijskog razvoja. Prema našoj oceni ovilipitanja, moramo se čuvati od neistorijske tačke gledišta koja bi ocenjivalaprošlost u smislu zahteva koji su sazreli u modernim okolnostima.Težnja za autonomijom preduzećaPoslednjih godina mogli smo u gotovo svakoj socijalističkojzemlji da raspoznamo pokušaje da se niži nivoi upravljanja u privredi,i to uglavnom upravljanje u I!jedinačnim preduzećima, oslobodiokova prevelike centralizacije. Cak i u teoretskim studijama sve jerede pronaći ukazivanje na direktora preduzeća kao na novog predstavnikadržave u predDzeĆu. On se pre posmatra kao upravnik preduzećakoji ima na raspolaganju veći ili manji stepen autonomije iodgovornosti. Razni ogranci upravljanja u socijalističkim preduzećima,čije su se funkcije značajno promenile kao rezultat ekonomskihreformi, teže ka tome da se oslobode bilo kakve vrste kontrole. Prematome, sledeći svoje sopstvene posebne interese, oni se bore nesamo protiv različitih oblika centralizacije nego i protiv ideje o društvenojkontroli.želja uprave preduzeća da se oslobodi viših administrativn.ihorgana ima dva vida. S jedne strane, kao upravni aparat koji ispunjavasvoje sopstvene zadatke, ona zahteva više autonomije, naime potpunijei manje kontrolisano ovlašćenje i jurisdikciju za donošenjeodluka. S druge strane, medutim, kao predstavnik društva koje delujekao vlasnik, ona želi da posluje sa većom efIkasnošću i, na taj način,barem uz izvesna ograničeiUa, ona deluje u skladu sa interesimadruštva kao celine. Tako se posebni interes administracije preduzećapodiže na nivo koji odgovara ovom datom periodu istorijskog razvoja.Koliko god teŽllja za nezavisnošću administracije preduzećamože biti pozitivna, ona ipak nije ni na koji način usmerena ka stvaranjudruštvene kontrole. Ne postoji niti bilo kakav razlog za verovanjeda će ona nužno značiti jačanje takve kontrole .. Karakter upravljanjau privredi se svakako menja sa povećanjem njegove jurisdikcije,ali njegova birokratska priroda nije uništena. U stvari, odvajanjeadministracije od društva može se još više proširiti. Ovo zavisi.od134135