Vuletić, Ljiljana (ur.) Marksizam u svetu br. 3-5

me koje je ona sama prouzrokovala, silom pretvara u izvestan prazniromanticizam. Jer gde se pokušaj da se životu pristupa sa nekim optimističkimraspoloženjem mora odreći spoznajnih sredstava pronicanjau ,.tajne« života i iz toga proizlazećeg ozbiljnog obrazloženja optimističkogidejnog sadržaja, tamo reprezentacija dospeva neposrednou 'zavodljive zamke romantičnog ulepšavanja stvarnosti. Timekonačno postaje još guŠĆi i neprozirniji veo koji birokratsko mišljenjerasprostire nad društvenim pojavnim svetom.Umetnost koja se predala romantizmu može da se služi ne znamkako sjajnim umetničkim oblikom, ipak će se nezadrživo udaljavatiod realizma; ona postaje prazria i frazerska. Kad je jednom dospelana putanju praznog i frazerskog romanticizma, na tome ne može ni»najkritičnije« huktanje i jadikovanje ništa da izmeni; izuzev da' sepreduzme temeljita revizija pogrešnog umetničkog shvatanja, štoopet pretpostavlja određene spoznajne uvide. Upravo ti uvidi iz većpomenutih razloga potplmo nedostaju staljinističkoj birokratiji iumetnosti koju ona kontroliše. .Zato sovjetska umetnost, što duže ostaje zavi sna od birokratije,sve dublje zapada u protivrečnost da po marksističkom zahtevu buderealistička, a da faktički podleže izvesnom mehanističkom i romantičnodeformisanom shvatanju umetnosti. U njenim literarnim proizvodimai na njenim pozornicama zato vlada neki dosadni pseudohumanizam,čija je suštinazamena privida i stvarnosti i koja publiciprikazuje nekakav svet krajnje nezanimljivih pseudoproblema, kojine dodinuu dubinu i složenost ljudske.problematike.Kako se na osnovu prethodnih izlaganja može zaključiti, nisuslučajno baš »estetičari« staljinističke birokratije konstruisali teoriju»romantičnog realizma«. Time su i sami nehotice priznali da su seudaljili od shvatanja umetnosti Marxa i Engelsa, kod kojih nema nipomena o tom pojmovnom čudovištu. Georg Lukacs, koji je po rečimaThomasa Manna najznačajniji savremeni književni teoretičar, akoji istovremeno nije samo najveći predstavnik marksizma našegvremena, nego uz to još pripada komunističkom taboru (upor. našustudiju »Slučaj Lukacs«), nije smatrao potrebnim da u svojim istraživanjimani jedan jedini put pomene »romantični realizam«.Ako bliže osmotrimo romantični realizam, on se razotkriva kaoosobena mešavina najplićeg naniralizma mehanističke vrste i visokoustremljenog romanticizma, niklog iz birokratske potrebe za ružičasto-crvenimosvetljavanjem sopstvene stvarnosti. Naturalizam i romantizamtu se čudno spajaju u neko protivrečno jedinstvo, pri čemuse naturalizam sastoji u površno-fotografskom opisivanju (mehanizmui pozitivizmu), a romanticizam u sklonosti ka ,.lažnoj« dubini.Kao što u onom prvom vlada mehanistička plitkost, tako tu vlada romantičnalažljivost i neživotnost, sa svojom konstruisanom privi..,dnom problematikom, koja treba da čitaocu prikrije praznu pov­Ni mehanističkoršnost natura1ističko-mehanističkog shvatanja bića.opisivanje (deskriptivizam), ni sentimentalni romanticizam ne moguda obuhvate život kakav on stvarno jeste.iII:(1IZato se literatura pod birokratskom kontrolom upadljivo ističepo tome što lakomisleno prenebregava dijalektički, stvarnom životuimanentni odnos između po sebi naumitne individualne posebnosti,sa njenom potpunoŠĆu i neponovljivošću, i opštosti, koja posebnopodređuje tipičnom.Već se u staroj romantici neki plitki »realizam« pojavljivao nataj način što je ~edinac prikazivan samo kao ,.pasivni zvučnik duhavremena« (Marx) i što je stoga kao stvarna individualnost umetničkimogao da bude samo i~krivljeno uobličen. Slično i romantični ,.realizam«može da shvata istorijski-društveno dejstvujućeg pojedincasamo kao takav pasivan zvučnik neke - tu svakako ne idealističkinego mehanističko-materijalistički shvaćene - nadindividualne sile,tj. on je po logici svojih pogrešnih pretpostavki primoran da tu individualnostliši njenih životnih odnosa i svojstava, da je šablonizuje imehanizuje.Greška koju je još Marx kritikovao u Lassalleovoj drami oFra.nzu von Sickingenu ovde izrasta u beskonačno. Ta greška se sastojiu faktičkom svođenju uloge individualnog delovanja na prostiprivid, na pasivno sredstvo izvesnog istorijskog procesa koji se manje-višeautomatski odvija (na filozofskom polju slično već kod Hobbesai Spinoze; na protivrečan način kod nekihmisIilaca 18. veka).Svejedno je u osnovi da li je taj automatizam prikazivan duhovnoidejno,kao u romantici, ili mehanički-materijalno, jer i jedan i druginačin promašuje suštinu istorijskog i ne shvata pravu ulogu subjektivnogu objektivnom. Tu subjektivno nije shvaćeno kao istiniti momenatlmutar nekog složenog objektivnog zbivanja, nego bilo faktičkitamo kao pasivni »zvučnik duha vremena«, bilo tu kao isto takopasivni »objekat okolnosti«.Romantika i mehanizam su dakle blizanci, mada su u neprijateljskomodnosu. Ali oni se mire čim su jedno drugom potrebni, štoje zaista slučaj u birokratskoj umetničkoj teoriji »romantičnog realizma«.Ipak između ta dva smera postoji i jedna neotklonjiva, za njihovuosobenost karakteristična razlika unutar njihovog zajedništva: kaou prvom tipično-romantični, tako u drugom uvek preovlađuje tipično-mehanističkielemenat. Zato je »romantični realizam« potpunomehanistička tvorevina.Mehanistički osnovni stav staljinističkog načina mišljenja probijase neki put s retkom jasnoćom i nalazi formulacije koje ubedlji~vo potvrđuju naše shvatanje. Kada, na primer, Staljin naziva pisce»inženjerima ljudske duše«, taj bi se način izražavanja pod drugimokolnostima mogao da shvati i kao slučajan (mada promašen); alipod uslovima diktature birokratske ideologije, on je samo dokaz daje mišljenje, pa i ono u vezi s umetnošću, potčinjeno izvesnom birokratskiizopačenom shvatanju ljudi i života. A potpuno Je tome sličnokada Ulbricht sebi dozvoljava iskaz: "Umetnost je stvar planira5Karl'Marx, Pismo Lassal1eu od 18. aprila 1859.106107