r@mc @j hcdmshsds t oqnbdot rs@qnf h mnunf - Helsinki ...

104
NOVI KONCEPT IDENTITETA
izbora, one su „tako dobe“, eto, imamo tri cele direktorke, pa kad ih vidite,
videćete da su direktorke inače, prvo samo direktori, i imamo tu još jednu
zamenu teza koja se zove: “Mi se zalažemo za rodnu ravnopravnost i ravnopavnu
zastupljenost žena”, i tu negde stavljamo tačku. Jer ćemo u službama
prepoznati sijaset žena koje su tamo ne zato što su žene nego zato što
su dobile radno mesto na nekom konkursu pre nekih 15, 20 ili 30 godina, pa
umesto da o rodnoj ravnopravnosti govorimo sa one pozicije ravnopravne
zastupljenosti na izbornim mestima – mi kažemo: “imamo u službi toliko
žena” – i to je zamena teza koja za posledicu ima uverenost, ne zlu nameru,
nego uverenost političkih struktura da su žene u Sandžaku, kao, uostalom
i u drugim delovima Srbije, nije to ništa ekstra specifično za Sandžak,
dobile adekvatno mesto; a ono ne, nego su se one u ona vremena šezdesetih,
sedamdsetih godina prošlog veka fino obrazovale pa su zauzele neka
mesta, a mi sad samo upotrebimo da kažemo – “evo, one jesu tu, ali mi ih
nećemo pitati ni za šta i one ne mogu da odlučuju, ali imaju da izvršavaju”.
Neću se posebno zadržavati na onome šta jesu ta fundamentalna ljudska
prava koja se naglašavaju, već ću govoriti o onome što su ženska prava,
zato što su na tim poljima žene ugrožene i nije specifično samo za Pazar
ili Sandžak nego i znatno šire i dalje nego što je balkanski brlog; usmeriću
se na to da napravimo jednu sličicu o tome, kako je to izgledalo biti
žena na ovim prostorima početkom onih godina koje su u toku konferencije
više puta spomenute, onih godina ratova koje nismo vodili, terora koji
nismo činili, ili nismo poizvodili i onako smo, čisti i oprani, ušli u xxi vek.
Ta žena kojoj nigde nije lako i nijednom čoveku u Sandžaku baš nije preterano
lako, dakle, ni muškarcu ni ženi, ako treba da 120 kilometara putujete
4 sata, ako imate grad sa 9,5 hiljada stanovnika koji imaju od 0 do 7 godina
u kome su tri obdaništa, onda je ženama u Sandžaku malko teže nego muškarcima
u Sandžaku, a zajedno svima nama je jako teško. Početkom tih,
devedesetih godina je počelo da biva potpuno u redu da žena dopunjuje
kućni budžet kad su nam propale društvene firme tako što će i ona krenuti
na pazarsku pijacu, tako što će i ona sesti u autobus i putovati čitavu
noć, švercovati, trgovati sa potpuno inim, nepoznatim muškarcima praviti
poslovne dogovore i slične stvari, to je počelo da biva moralno prihvatljivo,
društveno poželjno i sa punim poverenjem – kako je rekao jedan
moj bliski rođak: “ja imam poverenja u moju ženu, pošaljem je do Subotice,
a ja odem u krevet i prespavam tu noć, ona putuje celu noć do Subotice,
sutradan kupuje robu, 10 sati putuje od Subotice do Pazara, sledećeg
dana je na pijaci, vrlo je sretna i zadovoljna jer je u prilici da dopunjuje