r@mc @j hcdmshsds t oqnbdot rs@qnf h mnunf - Helsinki ...

ograničeni na crkvu i privatnost domova. Međutim, ukoliko ste želeli da se
uspnete na društvenoj, političkoj ili ekonomskoj lestvici, bilo je neophodno
bar formalno postati član Partije.⁶⁹ Ovo je članovima ranije marginalizovanih
etničkih grupa – kao što su sandžački Bošnjaci – omogućilo ulazak u
glavne političke, ekonomske, kulturne i društvene tokove.
Titova formula “bratstva i jedinstva” između naroda i nacionalnosti uvedena
je od vrha ka dole i sprovođena od strane partijskog aparata i aparata
državne bezbednosti. Ovo se pokazalo kao delotvoran način da se centrifugalne
sile nacionalizma drže pod kontrolom. Takođe je uvedena i etnička tolerancija
kao kamen temeljac države. U političkom smislu ovo je značilo etničku podelu
plena u posleratnom Novom Pazaru, u kojem su Bošnjaci obično držali funkciju
gradonačelnika, a Srbi funkciju šefa komunističke partije. Nakon uklanjanja
Rankovića, Bošnjaci i Srbi su počeli da se smenjuju na obe ove funkcije, mada
su Srbi bili preterano zastupljeni u policiji i državnoj bezbednosti, a često je iz
njihovih redova biran šef policije.
U posleratnom periodu formirana je prva industrija u Sandžaku, kada
je 1948. godine započela izgradnja fabrike tekstila, tk “Raška”. Usled finansijskih
teškoća izazvanih rascepom između Tita i Staljina, fabrika je otvorena
tek 1956. godine i zapošljavala je oko 600 radnika. Bez obzira na visoku stopu
nezaposlenosti u regionu, fabrika je teško nalazila nove radnike. Mali broj
muškaraca je želelo da radi posao koji su smatrali ženskim, a ideja da žena
radi u fabrici smatrala se u kulturološkom smislu bliskom prostituciji.
Titoizam je doveo i druge vrste industrije u Sandžak, među kojima fabriku
cigala i pločica “Sloga”, fabriku obuće “Ras”, fabriku rudarske opreme “Minel”,
fabriku akumulatora “Iskra”, metaloprerađivačku fabriku “Prva Petoletka”,
fabriku kamiona fap i “Zastava”, fabriku za proizvodnju automobilskih
delova i oružja. Ipak, tekstilna industrija i industrija obuće su zapošljavale
daleko najveći broj radnika.
Tito je uveo obavezno osnovno osmogodišnje školovanje. Ovo je bilo
od naročitog značaja, pošto je pre 1945. godine samo petoro ljudi u Novom
Pazaru – dva Srbina i tri Bošnjaka – imalo bilo kakvo formalno obrazovanje
više od petog razreda osnovne škole.⁷⁰ Komunističke vlasti su izgradile nove
škole, među kojima i gimnaziju. Više obrazovanje bilo je uglavnom odvojeno,
pa je većina Srba upisivala univerzitete u Nišu ili Beogradu, a mnogi Bošnjaci
su pohađali univerzitete u Sarajevu i kasnije u Prištini.
SRPSKI SANDŽAK I DALJE ZABORAVLJEN
221
69 Partija je kasnije promenila ime u Savez komunista.
70 Svako ko je želeo da nastavi školovanje obično je odlazio u Mostar
u Hercegovini (Bošnjaci) ili u Kraljevo (Srbi).