r@mc @j hcdmshsds t oqnbdot rs@qnf h mnunf - Helsinki ...

azumeti jasno, jeste da se međureligijski odnosi ne kreću samo u okrivu
dihotomije sukob i dijalog, tu postoji čitav niz odnosa između ova dva pola,
jedan takav odnos bi mogao biti odnos tolerancije u nekakvom pozitivnom
smislu, i nekakve antagonističke tolerancije – otprilike, ja te tolerišem,
podnosim te, ali ne mnogo više od toga, ali nismo u sukobu! Sledeći odnos
bi mogao biti odnos nekakve indiferentnosti – mi smo tu, zajedno, nismo
u sukobu, ali mnogo me ti ne zanimaš ili ne želim mnogo o tebi da naučim,
ili da nešto sarađujemo. Onda možete imati i odnos pregovora, kada
je reč o verskim zajednicama – recimo, mi smo tu imali slučaj oko veronauke,
kada su se sastali predstavnici verskih zajednica oko toga kakav model,
šta i kako da se nastupi pred državom, ili, recimo, denacionalizacija imovine
crkava, takođe se mogu voditi pregovori o tome, šta ko kome duguje,
hoće sada u ovom krugu da bude vraćeno i tako dalje.... Da bi se došlo, po
meni, do onog najpoželjnijeg odnosa, to nije odnos sinteze, sinteza se retko
dešava i nije uopšte potrebna, recimo, kada je reč o hrišćanskim crkvama,
iako postoji tu ekumenski proces, već odnos dijaloga i saradnje. To je najpoželjniji
odnos, da se razgovara i ako može, da se sarađuje.
Nisu ni svi konflikti, sami po sebi međureligijski, to takođe moramo
da razumemo, dakle, religijski konflikti nisu uvek međureligijski konflikti,
možemo imati konflikt na liniji religije i države, crkva- država, da tu postoji
neka vrsta tenzija, sukoba itd. Možemo imati konflikte latentnije i eksplicitnije
na liniji religija-nauka, recimo, evolucuiona pitanja, teologija i naučni
pogled na svet, možemo imati određene tenzije na liniji religijsko-sekularno,
možemo imati nesuglasice između religijskih zajednica i civilnog
društva, kod nas je tu bilo prilično napetosti u odnosu na uvođenje religijskog
obrazovanja u javne škole, potpuno su se na suprotnim stranama našle
organizacije civilnog društva, veći broj njih i religijske zajednice, interesi su
bili različiti, modeli su bili različiti.
Da zaključim: kakve bi bile pretpostavke nekakvog autentičnog modela
međureligijskog dijaloga, ovde na Balkanu, a onda i u Sandžaku? Ne samo,
hajde da kažemo, neki idealan tip nego neki modeli koji bi se mogli konkretizovati.
Većina teologa pominje zajedničko avramovsko nasleđe i tri
monoteističke religije – judaizma, hrišćanstva, islama – Avram, Abraham,
Ibrahim je bio, zapravo, praotac danas 2 milijarde hrišćana u svetu, 1,5 milijarde
muslimana i 50 miliona Jevreja, svi oni vide zajedničko nasleđe u tom
biblijskom Avramu, to se često pominje, ali, pošto ja nisam teolog, ne bih
se zadržavao na tome; reći ću samo, da su to neke teološke postavke koje bi
se morale razrađivati dalje i videti šta bi bio, eventualno, specifikum toga i
NOVI KONCEPT IDENTITETA
77