r@mc @j hcdmshsds t oqnbdot rs@qnf h mnunf - Helsinki ...

52
NOVI KONCEPT IDENTITETA
Do najtemeljnijih promena u drugoj Jugoslaviji došlo je 1971. godine i
to je granica kada se ponovo javlja vrlo oštar otpor demokratizaciji Jugoslavije.
Taj pokušaj da se pripremi vladanje posle Josipa Broza Tita kroz
široku konfederalizaciju i regionalizaciju države, ipak je naišao na najžešći
otpor u Srbiji. Znači, za nas je svako pravo regije, naroda, entiteta na slobodu,
bilo ravno iredenti, separatizmu, subverziji. Po mome mišljenju, to je
zapravo, početak raspada Jugoslavije. Ne ustav iz 1974. godine nego upravo
to zaustavljanje daljeg razvoja Jugoslavije kao složene zajednice. Ishod je
vrlo dobro poznat i ja o tome ne želim da govorim, ali samo hoću da kažem
da se naš problem sa Evropskom unijom danas javlja u istom vidu. Jugoslavija
je bila, ustvari, naša prva Evropa. Znači, tu se trebalo sporazumevati,
tu je trebalo konsenzusom odlučivati, tu je trebalo poštovati prava drugog,
tu se moralo, ako hoćete, naprezati da se dođe do onoga što je najracionalnije
i što je najprihvatljivije. Taj proces je, nažalost, zaustavljen u ratovima,
zaustavljen je raspadom Jugoslavije i mislim da su još uvek na sceni antievropske
snage, one snage koje su prouzrokovale i raspad Jugoslavije.
Govorim o tim stvarima zato što mi se čini da sve ove pojedinosti
o kojima ste vi ovde govorili, koje osećate neposredno na svojoj koži, o
kojima mi, koji smio često, zahvaljujući Helsinškom odboru i vašim nevladinim
organizacijama ovde slušali, vrlo dobro znamo i mislim da bi za političku
klasu u Srbiji – ja ne volim da kažem politička elita jer o tome imam
neke svoje kriterije i sudove – bilo takoreći, urgentno da razmotri mogućnost
jednog demokratskog ustava koji bi uvažio istorijske procese koji su
u toku. Moram reći da je ova stvarnost o kojoj vi ovde govorite poznata
preko vladinih organizacija, preko pojedinaca koji o tome pišu i imaju uvid,
ali mislim da u Srbiji još ne postoji svest o tome da je demokratska zajednica
moguća uz uvažavanje ovih osobenosti i da nekakva centralna država,
sa centralnom kancelarijom, nije nikakav garant jedinstva i napretka srpskog
naroda. Govorim to zbog toga što mislim da postoji velika frustracija,
postoji to osećanje poraza, postoje različite evolucije delova bivše Jugoslavije,
postoji razvoj u Istočnoj Evropi koji je išao sa mnogo niže startne
osnove, a mi ostajemo vezani u taj čvor, duboko arhaični po svom shvatanju
države i po svom shvatanju društva, nespremni da prihvatimo niti saznanja
nauke, niti, ako hoćete, iskustva prakse. Skloni smo da te stvari relativizujemo
i da tu poslednju mogućnost koja se nama neće ponovo javiti, da se
vežemo za ono što je duh vremena, što je glavna tendencija istorijske epohe
kroz koju prolazimo, na neki način propustimo. Ono što je alfa i omega za
Srbiju, to nisu proširene granice njene države sa ljudima kao materijalom