r@mc @j hcdmshsds t oqnbdot rs@qnf h mnunf - Helsinki ...

je uvredljivo za muslimana, pa ni uopšte, jedna osoba za drugu osobu, s
obzirom da je tu često reč o subjektivnom stavu. Svakako da to, u ovakvom
slučaju, može proceniti jedan muftija. On, recimo, može dati preporuku
svojoj zajednici da se knjiga ne kupuje i ne čita, i to bi verovatno bila
sasvim dovoljna reakcija jedne verske zajednice. Može se pretpostaviti da
bi se neki liberalniji muslimani oglušili i na takav poziv. Ali sud u ovom slučaju
mogu dati i neki drugi akteri. Jer reč je, isto tako, o odbrani prava na
slobodu govora i mišljenja, a ne samo veroispovesti.
O kakvom društvenom i političkom kontekstu je ovde reč? Srbija nije
većinski muslimanska zemlja s odgovarajućim ustavom i zakonima koji
svoju osnovu mogu imati i u šerijatu. Još slučaj Rušdi je bolno otvorio to
pitanje, jer je taj pisac, iako musliman, proganjan van granica jedne muslimanske
zemlje. Ovde je reč o literaturi, književnosti, fikciji, delu imaginacije,
pa se i to mora uzeti u obzir. To, uostalom, jasno stoji i u impresumu
same knjige. Dragulj Medine nije istorijska, naučna ili teološka reinterpretacija
rane povesti islama. Fikcija podrazumeva maštu, fantaziju, uobrazilju,
iako je ovde doista reč o ozbiljnoj istorijskoj fikciji, istorijskom romanu.
Ovo je takođe knjiga namenjena širem čitalaštvu, ne samo muslimanima,
pa se i takva potreba javnosti mora uzeti u obzir.
Šta je to tako sporno prikazano u ovoj knjizi? Nepristrasnom islamologu
bi tu, možda, najspornija bila transkripcija pojedinih arapskih imena
i termina, jer prevodiocu je bila neophodna pomoć redaktora koji poznaje
islam. U knjizi je inače prikazan formativni period u istoriji islama (619-
632.g.), godine uoči hidžre, početka islamske povesti, pa sve do Muhamedove
smrti. To je period koji izvorni umet, rana islamska zajednica,
uglavnom provodi u Medini. Ovi počeci islama prikazani su iz vizure odrastanja
Ajše, Muhamedove najmlađe i najomiljenije žene, koja, kao glavna
ličnost romana, govori u svoje ime, u prvom licu jednine. Reč je, dakle, o
onim događajima i likovima koje treba opisati s puno mere i opreza, jer tu
lako može da se upali spomenuta crvena lampica. Ali i ne mora. Sve zavisi
od tumačenja. Islam je, istorijski gledano, bio dovoljno pluralna i fleksibilna
religija kada je reč o hermeneutici i ti različiti glasovi i danas se čuju
širom globalne ume.
Ajša je bila kći Abu Bekra, prvog pravovernog halife, Muhamedovog
naslednika na mestu lidera zajednice (632-634.g.). Ta rana povest islama
je takoreći jedna porodična istorija, zaključno s četvrtim halifom Alijem.
Ajša je u knjizi prikazana na literarno zanimljiv način: kao devojčica, mlada
devojka, buntovnica, enfant terrible čije ponašanje povremeno poprima
DRŽAVNA POLITIKA I SANDŽAK
165