r@mc @j hcdmshsds t oqnbdot rs@qnf h mnunf - Helsinki ...

74
NOVI KONCEPT IDENTITETA
pisao odmah nakon rata u Bosni i dosta je tu, uz jedan polemički naboj,
izveo vrlo radikalne zaključke iz svega toga. Knjiga je vrlo interesantna za
čitanje, nije velika.... Ja se ne bih s njim složio u toj meri, mislim da Evropa
jeste naučila neke lekcije iz svoje prošlosti, mislim da Evropa danas ima
šta da nauči iz tih verskih ratova, iz rekonkviste u slučaju Španije, u slučaju
holokausta, iz etničkih čišćenja, najnovijih događaja iz devedesetih godina
i da, kada je danas reč o Evropi i uopšte, o ovim hrišćansko-muslimanskim
odnosima, više mi se čini da je reč o neadekvantim mehanizmima da se
povremeno neke situacije koje imaju izgleda da postanu konfliktne, da se
reše ili da se umanji, jednostavno, neka vrsta napetosti vezana za to. Dakle,
iskustvo, naročito u Zapadnoj Evropi sa islamom je mnogo kraće kao što
znate, verovatno je to neka treća generacija muslimana u Zapadnoj Evropi,
ovde na Balkanu je to nešto sasvim drugo, to je dugotrajni suživot religija,
hrišćanstva i islama pre svega. U bivšoj Jugoslaviji je, možemo reći, taj
pozitivan odnos prema multikulturalizmu svakako bio podržan i od strane
zvanične nacionalne politike međuetničke tolerancije, to moramo uzeti u
obzir kada je reč o drugoj polovini xx veka, vi znate da se to pozitivno
odrazilo i na mešovite brakove, čak jednu vrstu interkulturalizma.
Ratovi devedestih, raspad Jugoslavije, doprineli su, međutim, povećanju
i socijalne, ali i teološke distance, da ne govorimo o javnoj sferi, o
medijima o, uopšte, jednom trovanju javnosti, najrazličitijim ekstremnim
pogledima tog i religijskog drugog, jedan minimalni stepen tolerancije, u
osnovi, sukob uz izraziti ekskluzivizam koji je nadomestio period o kome
sam ranije govorio. Ne posmatrajući ga u idealnim terminima, ali bar
kada je reč o toj međuetničkoj toleranciji tu svakako da je bilo pozitivnog
nasleđa.
Danas, sa iskustvom, da ne kažem, čoveka koji je ipak i neke praktične
stvari u zadnjih 10, 15 godina radio, generalno na Balkanu, u regionu,
mogu reći da tog pravog, interreligijskog dijaloga još nema, zapravo,
na ovoj liniji islam-hrišćanstvo. Sandžak nije izuzetak po tom pitanju, ja
bih rekao da tu više imamo posla, iskustva sa dve paralelne zajednice koje
međusobno funkcionišu, ali da nema dovoljno interakcije, naročito nema
dovoljno dijaloga i saradnje i to je moje iskustvo sa škola koje smo imali
ovde u regionu i jedna činjenica s kojom bih se rado pozabavio. To nije
nešto što bi trebalo da bude tragedija, to je nešto što može da se pomeri u
pravcu religijskog pluralizma, ali istovremeno mora se raditi, s jedne strane,
na tom teološkom planu, to je jako važno. Breme interreligijskog dijaloga
treba pre svega da ponesu predstavnici verskih zajednica, teolozi, crkvena