Horvat Branko Jugoslovenska privreda 1965-1983 - Učitelj ...

jednu integrisanu teoriju ciklusa različitih dužina. Došao je dozaključka da se delovi tog dugog ciklusa, koga je on nazvaoKondratjev, poklapaju sa najtežim, katastrofalnim privrednimkrizama iz ciklusa koji su se dogadjali, otprilike, svakih 10godina, tako da se kriza iz 1930. godine poklopila sa donjomtačkom jednog takvog dugačkog Kondratjevog ciklusa.Prirodno se nameće misao ekstrapolacije ciklusa Kondratjeva.Jedna jednostavna ekstrapolacija (ako na 1930. dodamo 50godina, onda je to 1980.) dala bi rezultat da se negde krajem70-tih ili početkom 80-ih godina mogu očekivati poremećaji usvetskoj privredi, i to onakvog intenziteta kakvog su bili 30-tihgodina. Medjutim, mi ne znamo (mislim na profesionalne ekonomiste)koje snage, zapravo, deluju kod tih dugih ciklusa, tako daje jedna ovakva ekstrapolacija sasvim mehanička. Ali, svakako jeinteresantno da se ta ekstrapolacija, koja daje jedan krizni periodnegde krajem 70-tih godina, poklapa sa sasvim jasnim tendencijamausporavanja rasta u razvijenim zapadnim i istočnim zemljama.Ovde ne smemo da izgubimo iz vida činjenicu da je američkaprivreda najjača u svetu i da ono što se dogadja na Zapaduprilično zavisi od toga što se dogadja u Americi, gde su tendencijeusporavanja rasta naročito osetne.Usporavanje rastaje, zapravo, odraz fundamentalne ekonomskečinjenice: usporavanja rasta produktivnosti rada ili usporavanjatehnološkog progresa. I, ako se pogleda američki porastproduktivnosti rada u poslednjih 30 godina, to znači od ratanaovamo, videće se da je u proseku godišnje dostizao 3,2 odsto,da bi se u poslednjih 20 godina smanjio na 2,9 odsto, u poslednjih10 godina na 2,8 odsto, odnosno u poslednjih 5 godina porastproduktivnosti je opao na 2,4 odsto. U protekloj, 1974. godinizabeležen je apsolutni pad produktivnosti. Današnji porast produktivnostirada u SAD je dva puta niži nego u Švedskoj. Zatoje Švedska i izbila na prvo mesto po razvijenosti u svetu, koje sugeneracijama držale Sjedinjene Američke Države. Polagano »zaglavljivanje«američke ekonomske mašine ima i svojih reperkusijana politički život. One se mogu meriti na različite načine, alije jedan indikator posebno interesantan, a to je da je procenatljudi koji izlazi na izbore u poslednjih 20 godina opao od 50% na40%. Znači da se pojavljuje stav nezadovoljstva, neverovanja ufunkcionisanje tog sistema, i ljudi više jednostavno ne žele da seangažuju, jer smatraju da to nema dovoljno smisla. Dakle, javljase defetističko raspoloženje, koje samo po sebi, i da nema ekonom-206skih faktora koji ga pojačavaju, može da izazove prilično velikedruštvene poremećaje.Bez neke dublje analize elemenata koje sam naveo, može sedoći do zaključka da postoje ozbiljne indikacije da zapadnarazvijena privreda ide, ako ne u krizu, onda u ozbiljne poremećajeza koje se unapred ne može reći da li će te zemlje biti u stanjuda ih savladuju. Utoliko više što se kejnezijanska politika pokazalanemoćnom da kontroliše procese koji su se javili.PITANJE: Kako biste okarakterisali stanje u kome se danasnalazi svet?ODGOVOR: To su ozbiljni strukturni i društveni poremećaji.PITANJE: Ako se dogodi da se ostvari prognoza ciklusa, dali stvarno svetska kriza tek dolazi? Šta se zapravo može dogoditinarednih pet godina?ODGOVOR: Moguća su kratkotrajna poboljšanja, jer ciklusiidu gore-dole. Ali, uveren sam da dugoročni trend ide naniže.Nikakvih znakova nema da će uskoro doći do obrtanja tog trenda.PITANJE: Kakve mogu biti političke reperkusije ovog sadašnjegstanja i odnosa u medjunarodnoj ekonomiji?ODGOVOR: Teško je dati sasvim odredjen odgovor. U stvari,u politici je uvek teže dati odgovor nego u ekonomiji, mada smoi u ekonomiji prilično nesigurni. Jer malo znamo o snagama kojestoje iza fenomena koje zapažamo.Progresivni Amerikanci su, na primer, ozbiljno zabrinuti, jersmatraju da je sasvim moguĆe da se pojavi jedan novi talas»marksizma« koji bi mogao da bude suroviji nego što je bio prvVi da se završi nekom vrstom fašizma. Slične bojazni ima i udrugim zemljama. Italija je najočigledniji primer u Evropi.To će, ne samo s ekonomskog nego i s društveno-političkogstanovišta, široke mase dovesti do saznanja da sistem, onakavkakav je, više ne odgovara ovom dobu, i da se mora ići na novi.A šta je to novo? I van Jugoslavije, na mnogim punktovima sepočinje otkrivati da je to jedan oblik samoupravnog sistema.Zanimljivo je posmatrati Amerikance, koji iako nemaju nikakveveze s marksizmom, niti su' upoznati sa jugoslovenskim samoupravljanjem, niti su naklonjeni socijalizmu - odjednom otkrivajukako na nivou preduzeća, lokalnih zajednica, pa i političkogsistema, znatno jača participacija proizvodjača i radnika u upravljanjuposlovima, što, u stvari, i predstavlja jedino mogućerešenje.3 Pojavila se reaganovština.207