Horvat Branko Jugoslovenska privreda 1965-1983 - Učitelj ...

izmjerili reakcije naših privrednih organizacija i naše privrede ucjelini.Za ilustraciju naveo bih dva primjera takve pogrešne pretpostavkekoja je onda dovela do pogrešne ekonomske politike.Vladalo je mišljenje da kao nacija trošimo više nego štoproizvodimo, i zbog toga se odmah, kako smo ušli u reformu,nastojalo na neki način, a to je čak i eksplicitno bilo rečeno, dase unutrašnja tražnja reducira, kako bi se na taj način privredneorganizacije prisilile na izvoz. To je bila vladajuća koncepcijagodinu ili dvije. I mi smo zaista reducirali unutrašnju tražnju azajedno s njom i izvoz! Zašto? Zato što se zdravorazumskorezoniranje - naime, da ako manje trošiš više ti ostaje za izvoz- pokazalo nekonzistentnim s funkcioniranjem naše privrede; jernaša privreda funkcionira na slijedeći način: kadje tražnja velikai proizvodnja je velika, i izvoz je velik. Ako se pogleda koeficijentkorelacije, što ga je Oskar Kovač izračunao u svom radu, vidjetće se da je korelacija izvoza i proizvodnje velika, izuzev, mislim,u jednom jedinom slučaju.Druga ilustracija, a takvih ilustracija pogrešnih pretpostavkimože se navesti mnogo, odnosi se na zapošljavanje. Naime,mislilo se da u nas postoji prekomjerno zapošljavanje i da se zbogtoga produktivnost rada ne kreće onim tempom kojim bi morala.Prema tome, što treba uraditi? Nekako zakočiti zapošljavanje paće se tada povećati produktivnost rada. I mi smo zaista kočilizapošljavanje, kao što znate čak smo apsolutno smanjivali brojzaposlenih i smanjili smo proizvodnju. Opet se pokazalo darezoniranjene odgovara faktičnom ponašanju privrede, a faktičnoponašanje je ovo: velika proizvodnja, veliko zapošljavanje, velikaproduktivnost rada i veliki tehnički progres.Treći element toga što bi trebalo uraditi, jest obrazovatikadrove koji će biti u stanju da izgrade model o kojemu jegovoreno, i koji će moći da mjere te reakcije i da ih na odredjeninačin, u skladu s tim saznanjima, formuliraju u ekonomskupolitiku. To je zadatak koji je, ako se sjećate, konstatiran i upartijskom kongresnom dokumentu. Mi strahovito zaostajemo usuvremenom ekonomskom obrazovanju kadi-ova koji rade u organimaekonomske politike.I posljednji zadatak, koji prirodno proizlazi iz ova tri, jest:uvesti nauku u izgradnju privrednog sistema i izgradnju ekonomskepolitike.Postavlja se pitanje što možemo očekivati u neposrednojbudućnosti? U stvari sve što sam do sada govorio ima jedinosmisla da bismo se na neki način pravilno orijentirali u buduć-156nosti, inače to izgleda kao kritika ili kritizerstvo. I kad bismomogli konstatirati da je dosadašnje usporavanje i ekonomskigubici što ih je zemlja pretrpila, da su oni stvorili solidnu bazuza dalji razvoj, vjerojatno bismo mogli da kažemo da se ta žrtvaisplatila. I opet jedno dosta rašireno mišljenje koje se često čujeu posljednjih, recimo šest mjeseci otkako je započelo oživljanjeprivrede, je ovo: Konačno je reforma dala efekte. Evo, sada jepočelo oživljavanje i sada idemo u dugoročno ubrzavanje rasta.Ono na što bih posebno upozorio jest, da ne treba imati nikakvihiluzija s time u vezi.Sadašnji privredni polet, uskoro će se pretvoriti u novurecesiju s povećavanjem nezaposlenosti, sve većim administrativnimintervencijama i raznim ekscesima. 20 Da ne bih ostavioutisak jednog pesimističkog gledanja na naše probleme dužansam da dam i jednu zaključnu primjedbu.20 Ovaj zaključak preciziran je na slijedeći način nekoliko dana kasnije prilikomusmenog obrazloženja studije Instituta ekonomskih nauka (vidi prethodni radu ovoj knjizi) u debati koja je 6. marta 1969. vodjena u CK SKJ povodomprijedloga kongresne rezolucije "Socijalistički razvoj Jugoslavije na osnovamasamoupravljanja i zadaci SKJ«: "Prema tome, ne permanentni uspon negonaprotiv završavanje tog uspona negdje u toku ove godine ili početkom idućegodine (završen je u drugoj polovini godine), sa novom recesijom, koja nužnomora da dovede do povećanja nezaposlenosti, do centrifugainih tendencija, dorazdrobljavanja privrede, administrativnih intervencija, do političkih komplikacijakao što su štrajkovi, nacionalistički ekscesi i slično i do izvjesnogdiskreditiranja našeg samoupravnog sistema. Ukoliko se ne poduzmu odgovarajućemjere, to će se desiti. I očigledno je da ne bi smjelo da se desi i zbog togaizgleda nam očiglednim da bi trebalo sve poduzeti da se to spriječi.« Tekstovog izlaganja neovlašteno je objavila Borba ("Osnovni ciljevi reforme se neostvaruju«, 9. mart 1969, s. 2) odakle su ga preuzeli (ne baš dobronamjerno)Literaturnaja gazeta i Sovjetskaja Rossija. Na istoj strani Borba je objavila ipolemički napad saveznog sekretara za privredu Bore Jelića, koji je mojuanalizu nazvao "poluistinama« (»Čemu poluistine«): »Ono što mene uvekpomalo šokira i pomalo iznenadjuje, to je kada se na osnovu jedne odredjeneaparature izvlače zaključci koji su ... poluistine.« Jelić zatim navodi daje došlodo definitivnog poboljšanja: »Posebno ne bih mogao da budem sklon onomfatalizmu o budućoj fazi našeg razvitka, da već 1969. i 1970. treba da sehvatamo za glavu šta ćemo raditi ... Danas imamo potpuno izmenjenu situaciju.Porast proizvodnje ... je sada već na trendu 10-11 % u industriji ... Porastizvoza nije. " 1 % koliko je bio prosek za godinu dana, nego u četvrtom kvartalu10 % . " Samo u februaru izvoz na konvertibiIno područje povećan je za preko14 % . .. Očigledno je da su to preokrenute tendencije.« Pored Jelića moj eizlaganje napali su i Nikola Miljanić, guverner Narodne banke, i profesorMiladin Korać (»Improvizacije u ime nauke«, Borba, 10. marta 1969., s. 2).Godinu i po dana kasnije, 25. oktobra 1970. pisao je u Dnevniku (s. 9) MiodragRakić: »Težina i ozbiljnost privredne situacije u našoj zemlji trebalo bi ... dausmere glavnu pažnju i sve društvene snage na traženje odgovarajućih rešenja... Znatno lakše bilo bi da se tome prišlo ranije, kada su problemi nastajali,kada su počela odstupanja od utvrdjenih principa privredne reforme, dok nije157