Horvat Branko Jugoslovenska privreda 1965-1983 - Učitelj ...

naučni rad sklopi ugovor na 100 miliona dinara, a u julu iseptembru Savet kaže da su sada sredstva smanjena i nisu 100miliona nego 90 mil. dinara. Svi ugovori kad su sklopljeni trebada imaju važnost kao i svi ostali ugovori koji se sklapaju.Sledeći predlog odnosi se na jedan nesporazum koji je moždadelimično došao do izražaja danas - očigledno dolazi do vulgarizacijeu tom pogledu i to se pojavljuje u štampi no tačno je - daje dinar odličan kontrolor organizacije naučnog rada. Ako odeteu zemlju u kojoj postoji jača tradicija naučnog rada, onda možetevideti da postoje instituti koji imaju veći budžet nego što je unašoj zemlji predvidjeno za ceo naučni rad. U tim il)stitutima sei ekonomiše i znate kuda treba da ode svaki peni. Najrenomiranijinaučni radnici u drugim zemljama znaju koliko šta košta. Nekomože kazati da je to kapitalizam. No, podji~e i u Moskvu, pa ćetevidjeti da i tamo naučni radnici znaju kakvi su normativi. UBeogradu videćete nonšalantno odnošenje prema finansijskojstrani stručnog rada, što je karakteristično za nerazvijene zemlje.Naredna tačka odnosi se na mecenatstvo. (O tome je govoriodrug Aćimović.) Ja ne mislim na putujuće fratre koji traže da imse do deli , nego u drugom smislu - da onog koji ima sredstvazainteresujemo za naučni rad. Ne može se reći da nema mecenatstva.Ima ga. Poznato je mecenatstvo u oblasti nogometa. Privredneorganizacije daju velike sume klubovima. To nije loše. Ali nijemi poznato da su veća preduzeća ili banke mecene instituta. Toje ono što je loše, jer mecenatstvo postoji svuda u svetu. Na tomebi se moglo raditi i kod nas, ako bi se išlo smišljenim načinom iako bi poreska politika bila stimulativna za preduzeća. Prekopolitičkih i društvenih organzacija treba da se povede kampanjau tom smislu. U vezi s tim imam konkretan predlog, koji jelansiran od male grupe naučnih radnika i o kome će se uskorodiskutovati u Naučnom odboru Komore: da se jugoslovenski fondza naučni rad formira u našoj zemlji i bio bi to fond privrede zanaučni rad; on ne bi raspolagao sa 2-3 miliona novih dinara,nego sa sumama koje su deset puta veće.Nadalje, mislim da bismo morali izdejstvovati da se stvorerigorozni strandardi šta je institut, šta je naučni rad i šta sunaučni radnici. Prethodno treba da rehabilitujemo nauku i naučnirad, a za rehabilitaciju je potrebno da postoje standardi. Postojestandardi za cipelu, a ne postoje standardi za naučni rad i zainstitute.Pretposlednji moj predlog odnosi se na jedno od ključnihpitanja gde smo do sada gotovo sasvim zatajili, a to je pitanjeintegracije i samoorganizacije naučnih organizacija. U tom pogleduiskustva našeg instituta na polju koordinacije i objedinjavanja36uvek su bila negativna, uvek su se pojavljivali otpori, i svako imasvoju računicu ili vezu koju bi eksploatisao na račun drugog, takoda do kooperacije i koordinacije nismo mogli doći. U tom pogledudržavni organi mogu pomoći ako preseku sve te veze i vezice.Na kraju, u poslednje vreme pojavljuju se odredjeni pozitivnisimptomi od strane privrede. U poslednja dva-tri meseca mi smoimali vrlo prijatno iznenadjenje u tom smislu da su se privredneorganizacije i njihove komore počele ubedjivati da je došlo vremeda postaju akteri u pomaganju i aktiviranju nauke u zemlji. Timljudima često nije bilo jasno kako to treba da ide, i smatraju sebekao prodavce cipela, ali ipak te iniciative svestrano i oberučkeprihvataju.C. EKONOMSKA NAUKA I NAŠA PRIVREDA4Dinamičan privredni život - a da je on dinamičan u našojzemlji o tome nema nikakve sumnje - neprestano otvara noveprobleme. Tek što su stare teškoće nekako prebrodjene iskrsavajunove i nepredvidljive. Vjerovanje da se privredna kretanja moguodvijati po unaprijed precizno utvrdjenim programima zasnovanimna tačno izračunatim optimalnim varijantama, naivna jeiluzija. U tom trenutku samokritičkog nadahnuća jedan je čuveniekonomist konstatirao da ekonomska nauka uspijeva dati egzaktnarješenja pojedinih problema otprilike jednu generaciju poštosu se odigrali dogadjaji na koje se rješenja odnose.No, iako je sve to tačno, ipak se postavljaju odredjenapitanja:da li je doista bilo neizbježno da stopa rasta industrijskeproizvodnje padne ove godine na svega 1,5 %;da u zalihe ode više robe no što iznosi prirast proizvodnje;da lije stvarno moralo doći do otpuštanja bosanskih rudara?*da li je uistinu neophodno da naučni kadrovi emigriraju;da li je nužno da se za isti rad pojavljuju tako velike razlikeu nagradjivanju, ovisno o tome gdje je netko slučajno zaposlen;da li naše planske prognoze ne mogu biti tačnije;da li je potrebno da bude toliko nezaposlenih i posebno, dase poveća nezaposlenost kvalificiranih kadrova?I tako dalje.4 Vjesnik, 1S-2S. IX 1967. Uključen je i dio originalnog teksta koji je re'dakcijaVjesnika ispustila ili prepričala.* Pa kad je svega šest godina kasnije izbila energetska kriza, rudara više nijebilo.37