Dinko Šimunović

Dinko Šimunović: Izabrane pripovijesti
- A kako mu žena? Tuče li je kad se napije?
- Ne, ne tuče. A opet, šta ja znam. Svaki čovjek tuče ženu. No ona je onako nešto slaba:
mnogo je djece narodila. I sad je ljepša od kake cure, ali smršala i požutjela, gospodine.
Bit će da je vi znate kad pitate za nju?
- Ne poznam je; samo onako, došlo mi na pamet.
- Jedanput, ljudi moji, nalupao je baš junački: svu smo se zimu smijali. - I Vrgas se stade
smijati i ovaj put.
- A zašto ste se to smijali? Da ju je nalupao, šta li?
- Čujte kako je to bilo! Opio se on na piru u našeg Matka i, kad došao kući, ne znam ni
zašto ni krošto, odmah za soju da će je smlatiti živu. Ta znate kakav je pijan čovjek! A
ona nekako uteče iz kuće i sakrije mu se u grmlje kraj puta, više naših kuća. Srljao on i
tamo i amo da je nađe, pa najposlije stao trčati onim putem, baš ispod toga grmlja. Kad
ona vidi da je protrčao, bilo joj zar žao što se muči i traži uzalud, i stane vikati za njim: -
Evo mene, Ivane, evo mene, kuda ćeš tamo! - A on se povrati k njoj sa sojom... Ha-ha-ha!
- Ha, ha, ha, ha! - stali se smijati svi tako slatko da se vino u čašama ljuljalo.
Mene nešto čudno steglo oko srca, i najvolio bih bio povratiti se kući, ali je sunce svejednako
žeglo pustu okolicu, i ostanem da čekam večer.
Za nekoliko časaka svi se uzdišući odmarali iza smijeha.
- A ja, za dlaku što nijesam jučer umro - reče Penjo, - Najeo se ljuljava kruha pa sam
vazdan ka mrtav. I sad me glava boli.
- Bit će to od vina a ne od kruha - reče krčmar. - Nu, gospodine, eto vam Pričala iz varoša,
ako vam služi!
- Ne govori, ne služi! - jedva sam dospio reći prije nego uđe Pričalo. Ruke su mi drhtale
od uzbuđenosti, no ipak ga željno pogledam.
Bijaše još mlad, visok čovjek, u samoj košulji i gaćama s velikim šeširom od proste slame
koji je po svoj prilici bio kupljen još istoga dana. Zažmiga očima nekoliko puta i, kad
poznade Lipičane, zaviče veselo:
- Evo naših! Neće pustiti da crknem od žeđe. Daj, Marko, litru! - i tarući krupan znoj s
vrata i čela, sjede Pričalo za stô.
- A i vi ste, gospodine, tu! - reče meni. - Hoćete li u naše selo?
Ja se obezumim na to pitanje.
- A kako ti mene znaš? - rečem.
- Kako da vas ne znam! Vi pišete u doktura Peleša.
Ja se nasmijem, i odmah mi odlane.
- Kakva Peleša! Ja toga Peleša i ne znam. Nijesam ja taj.
- Prostite, gospodine, onda ste mu slični. No koji jeste da jeste, Bog vam dao zdravlje!
- I tebi! - rečem, i time dovršimo razgovor. Više me nije ni pogledao sve do večeri.
Istom kad je ispio drugu čašu, skine s ramena privješene dječje postole od debele kože,
metnu ih pred sebe na sto i zagleda se u njih kao da im se čudi.
- Kupi ti, Pričalo, sebi klobuk, a djeci postole - reče krčmar. - Daj da pogodim koliko si
dao!
- Klobuk sam kupio za četiri banovca, a postole sam nosio prodati, ali ih nije htio niko da
kupi - reče i uze da ih opet ogleda.
- Što, ili ti znaš da ih napravljaš, sokole?
42