Dinko Šimunović

Dinko Šimunović: Izabrane pripovijesti
Zatim dobiva kraljev dar od dvjesta forinti u zlatu što obično potroši za sjajnu gozbu na
kojoj oko svoje sofre okupi prvu gospodu cetinsku. A sva Krajina za dugo i dugo vremena
pronosi njegovo ime, pače se ni o čem drugom i ne govori.
Nije dakle čudo da je trkati alku najveća sreća junačkom Cetinjancu, to više što svaki od
njih u sebi vidi dobitnika.
*
Krajina se sve više uznemirivala, a Salko ne jede i ne spava ima već treći dan. A četvrti je
dan što je prispjela ocu mu Rašici sjajna alkarska odora, i petnaesti što nije vidio Marte.
Kroz ta tri dana nije ni odlazio od Paušina vrela u polju nego je sve mislio i mislio. Pa što
je više mislio, sve više je rasla srdžba u njemu prema ocu Rašici.
Već ga je bio zamolio da njemu dade odijelo i pusti trkati alku, no Rašica reče: »Nećeš!«
A kad on reče »nećeš«, ne treba više pitati.
Sjutradan se Salko malo umirio pa opet ode k ocu.
- Dobro je - reče mu - trči alku ti. Ali onda ćeš mi pustiti nešto drugo.
- Reci slobodno - veli mu on. - Ja ću se ženiti na jesen.
- Što...?
- Ženit ću se na jesen. To mi moraš pustiti.
Oba su dugo mučali i disali naglo. A onda upita Rašica. - A koju misliš?
- Martu Staninu. Mi smo se odavna zadražali.
Salko je vidio kako je Rašica pomodrio u licu i pogledao ga tako divlje da je uzmaknuo
dva-tri koraka natrag.
No Rašica se ipak savlada i zapita sina:
- A jesi li joj to i rekao?
- Nijesam još.
- I ne govori! - viknu Rašica takim glasom da je u Salku stinula sva krv.
- A zašto? - reče drhtavo.
- A jesi li drag i ti Marti? - upita i on njega.
- Ta rekao sam ti da se ljubimo odavna!
Časom je bila strašna tišina, a onda:
- Izdiri, djetetino! Vanka, drtesino! - grmjelo je u kuli da su se i prozori tresli, a kandžija
u Rašičinoj ruci zviždala.
I od toga dana ležao je i ležao Salko tu u hladu vrba, no svako bi se malo pridizao da
pogleda svoje selo, i tad si mu mogao vidjeti na licu crvene i modre tragove kandžije. A
sve selo počelo govoriti o njemu jer su konjari pripovijedali da leži kao mrtav pod vrbom,
ne odgovara i neće doma.
- Neka leži... i dignut će se! - rekao bi Rašica svaki put kad bi mu kazivali.
Ali ipak nije odolio i poče žaliti sina.
Četvrtoga dana što nije vidio Salka uputi se u polje k Paušinu vrelu, ali produlji put i
pođe ulicom što se udubila ispred Martine kuće.
59