Deindustrijalizacija i radnički otpor - Pokret za slobodu

je na kraju i doveo do raskida privatizacije. Svakako, predstojalo namje još mnogo borbe da bi došli do cilja. Bilo je potrebno da blokiramoprugu, da u dva navrata dolazimo pred Agenciju za privatizaciju, da seobijaju pragovi raznih ministarstava, da slušamo lažna obećanja političara.Iskustvo ljudi iz Pokreta nam je dosta pomoglo. Zato je Koordinacioniodbor radničkih protesta odlična ideja. Treba nastaviti sa takvimudruživanjem, zbog međusobne pomoći, razmene iskustava pre svega.I treba nastojati da se to proširi, da se svi segmenti društva povežu, posebnooni ugroženi slojevi. Mada, ovde su svi ugroženi, sem političarai tajkuna’’.O potrebi razvijanja Koordinacionog odbora radničkih protesta Gajićkaže: ’’Nijedna firma sama teško da može išta da postigne, bez ičijepodrške. Samo ujedinjenje radnika može doneti rezultat. Mi smo ujedinjenisa kolegama iz drugih firmi zajednički krenuli u borbu za istinu.Vlast se tog ujedinjenja radnika najviše plaši, to je potvrđeno i u našemslučaju. I ne treba samo da se reši svoj problem pa da se ostalima okrenuleđa. Treba i dalje biti solidaran, jer ne znaš šta te posle toga čeka. Atreba nešto i za ovaj narod da se uradi’’.Sa njim se slaže i Srećković koji kaže da ’’jedino udruživanje možedovesti do korenitih promena u našem društvu. Stoga, treba nastavitisa tom praksom, i truditi se da se proširi i na ostale društvene grupe islojeve’’.Na pitanje koliko je učešće u protestu uticalo na njegov privatniživot Gajić kaže: ’’Svakodnevno odsustvovanje od kuće i porodice naravnoda je imalo negativan uticaj na porodični život. Svakoga danatrebalo je biti u firmi, ili na nekom drugom mestu, a porodicu ostavitibez dinara u kući, nadajući se da ćeš baš toga dana postići neki dogovorkoji će razrešiti krizu u koju smo zapali. A koliko je samo bilo dana bezosnovnih sredstava za život, bez doručka, bez ručka da i ne govorimo,ni broja se ne zna. Ja lično sam, za sve ovo vreme oslabio oko 10 kilograma,a naravno da je ostavilo traga i na ostale radnike i kolege, ifizički i psihički’’.’’Kad je istina o upropašćavanju naše fabrike izašla na videlo, državaje trebalo da reaguje odmah. Nismo mogli da verujemo koliko sudržavne institucije nedodirljive i kako svi okreću glavu na drugu stranu,kao da je sve u redu. Državu i Agenciju za privatizaciju nije briga zagašenje radnih mesta običnih radnika, već je važnije da se ne zamerepojedinim političarima i tajkunima. Iako je naš osnovni zahtev da seraskine privatizacija ispunjen, bivši vlasnici još uvek nisu zakonski odgovaraliza propast firme, niti su procesuirani’’, kaže Gajić.124