Deindustrijalizacija i radnički otpor - Pokret za slobodu

je dozvolio prenos leševa, ali preko naše granice je brat svog rođenogbrata i snaju prokrijumčario među kaučevima.A u isto vreme kod nas ovde, dok smo gledali tamo strahote i raspadanje,dešavala se opšta pljačka u privredi. Ja sam živi svedok daje industrija mesa BEK bez obzira na sankcije, na ratove, da je i daljeizvozila, da je pravila profit, ali se ne zna gde je taj novac završio. Izvozilismo u Banjaluku, izvozili u Makedoniju, a marke, tadašnje devize,donosile su se u firmu u džakovima, i niko nije znao gde odlaze. Delilisu ih, naravno, menadžeri sa svojim partnerima, a mi smo dočekali da’93. godine, u vreme one strahovite inflacije bukvalno radimo za jednumarku. Ja sam uvek bila borac i nikada nisam bila plašljiva, ali se uono vreme jesam zabrinula za svoje dve kćeri, kako ću ih prehraniti, jerdok bi dobila platu i otišla u banku u one silne redove da je podignem,otišla do pijace da nešto kupim da imaju da pojedu, već nisam imaladovoljno novca.Pomenuli ste izvoz u vreme sankcija. Kako se to radilo?Da, to je išlo normalno, oni su to radili preko svojih carinika. Čakse izvozila i roba koja je bila zabranjena da se izvozi, recimo kao što ječajna kobasica, ili sveže meso... Ali tu su se pisale drugačije otpremnice,pa je drugačije carinjeno. U Makedoniji smo imali mešovito preduzeće,AIVA BEK se zvalo, osnovano je ’80-tih godina, ne sećam setačno kada. Danas ne znamo šta je sa tim preduzećem, kolaju priče daje to vlasništvo bivšeg menadžera Milidragovića. Mi samo znamo da sunaši majstori tamo išli da rade, čak su bili i penzionisani po sili zakonada bi tamo odlazili da vode poslove. Koliko smo mi u tim vremenimaimali informacija, znali smo da roba odlazi preko granice, da se u firmuu džakovima donose devize i da se broje noću. Sve se to radilo podfirmom „probijanja sankcija“, ali mi kao preduzeće od tih deviza nismoimali nikakve koristi. Dok su se paralelno vodile porodične tragedije igubili životi, na drugoj strani, preduzeća su sistematski pljačkana.Tako je došlo do krize koja se završila prvim stečajemBEK-a.Da, 2000. godine. Tada su još na vlasti bili SPS-JUL. Došli su predsedniksrednjebanatskog okruga i predstavnici banke, da nam kažukako se BEK nalazi u teškoj situaciji, tražili su ustvari našu saglasnostza stečaj i objašnjavali nam da će se preduzeće kroz stečaj oporaviti.Pre nego što je otvoren stečaj, 7. juna 2000. godine, mi smo zaključiliugovor o uslužnom klanju za firmu “Vizelj” iz Padinske skele koja jepreko tog zajedničkog posla diktirala prvi stečaj BEK-a. Iz tog stečaja253