Deindustrijalizacija i radnički otpor - Pokret za slobodu

Kada je počela ta golgota u Sarajevu, dever pokojni i njegov sinDarko su ostali da se bore, a kćer i ženu je poslao ovamo. One su bilena selu u svekrvinoj kući, u Međi. Mi smo zvali Darka da dođe, plašilismo se za njegov život. Vukašina smo znali da ne možemo ubediti, alimislili smo makar Darko da dođe. I on je rekao kad je bio na dopustu– sramota me strina, svi bi rekli Darko Prstojević je pobjeg’o! Sramotaga je bilo, jer tamo su bili njegove kolege sa kojima je i studirao i učio iradio, i sada da se on povuče... Međutim, kada je izgubio oba roditeljaonda se i u njemu prelomilo. Mala je bila kod zaove u Žitištu, a Darkoje boravio kod mene. Jednog dana mi je rekao – čuo sam strina, ide sepreko katoličke crkve za Kanadu pa ne znam šta da radim. A duboko uduši on voli ovu zemlju. I voleo je i svoje Sarajevo. To je tako normalno.Gde je rođen i odrastao. I kaže – pa ne znam šta da radim. Ovamo samse našla u procepu gde gubim familiju, a tamo mi je haos, ne primamoplatu, gledamo očigledne pljačke, a radimo za te njihove izmišljenegarantovane zarade i neke džakove crnog brašna.. Jako mi je bilo teško.Najteže je kad čoveka nešto lično pogodi, a pobedićemo kada naspobedi nesreća drugih, kada nas pogodi. I to je ono što još malo fali unarodu. A ja verujem da ćemo mi stići taj korak. Ja sam optimista uvek.Ja sam mu ovako samo rekla – Darko sine, strini nije problem da te nahranii uvek ćemo nešto umesiti i pojesti. Jer tada se čisto preživljavalo.Rekla sam – već nešto da ti kupim, neke farmerke i to, to ne mogu da tiobećam, sine, jer već jedva kupujem mojim kćerima. Jer tada je jednaveć studirala u Zrenjaninu na Višoj tehničkoj školi, mlađa je krenulau srednju tu u Zrenjaninu. Moja ćerka je bila primorana da radi tu uhamburgeriji da bi imala sebi da kupi nešto za školu, iako je bila nadržavnom budžetu kao dobar učenik. Sećam se dobro da za njeno tehničkocrtanje moja garantovana zarada nije bila dovoljna. Primoranaje bila da sama sebi zaradi, radila je danonoćno i to me je ubijalo. A sadruge strane porodični problemi, gubici familije... I onda sam nekakona tren videla da je možda bolje, da ja njemu ništa ovde neću moći dapružim, ne mogu da pružim ni svom rođenom detetu, a prirodno je, ilaže svako ko kaže da mu nije rođeno dete na prvom mestu, ma kolikodruge voleo i žalio. Rekla sam – otiđi i probaj, a ovde, u ovu džunglunikada nije kasno da se vratiš, jer ja ti sine ništa ne mogu pružiti semgolog života. I to je istina. I onda su oni počeli da sređuju deci te papirei otišli su. I ne znam kako je tamo toliko loše i kako neki pljuju na tamo,oni se nikada odande nisu vratili. Veoma su se dobro deca snašla štomi je posebno drago, jer zbilja danas bi mogla isto to da im ponudimšto i onih godina. Jer moj standard u odnosu na te ratne godine nije264