Deindustrijalizacija i radnički otpor - Pokret za slobodu

Trenutno je sve više radničkih protesta usled neisplaćivanja zarada,neuplaćivanja doprinosa, otpuštanja, itd. Radnici sve više zahtevaju raskidprivatizacije od Agencije za privatizaciju. Ta institucija je najboljiprimer da su nove “demokratske” vlasti u potpunosti zadržale modelcentralizovane komunističke države, jer je sada takav državni aparatpotreban za uvođenje neoliberalnih mera. Naime, Agencija je u celomsvetu jedinstven državni organ jer je zadužena za kreiranje procesa privatizacije,njegovo sprovođenje i na kraju za kontrolu izvršenja privatizacionihugovora. Takav svemoćni centar vlasti u Srbiji nije postojaočak ni u vreme Osmanske imperije! Naravno, upravo takva Agencijaza privatizaciju je bila potrebna da bi se sprovela krajnja namera “reformi”- da vlasnici kupuju fabrike kako bi oterali radnike, a zadržali usvom vlasništvu skupa građevinska zemljišta na kojima se nekada nalazilafabrika, ili pak prazne fabrike iznajmljivali drugima kao poslovniprostor, i tako stvorili visoku nezaposlenost kao preduslov za greenfield investicije. Radnici su vrlo često ukazivali na službenike Agencijeza privatizaciju koji su bili do guše umešani u kriminalne radnje kojimasu uništavane fabrike, međutim sistem je postavljen tako da je Agencijauvek u pravu, a i kada nije u pravu, ništa se neće desiti, jer je dobar deonovca od privatizacije otišao na finansiranje političkih stranaka, kakovladajućih, tako i opozicionih.Global Balkans: Kakva je reakcija radničkog pokreta?Milenko Srećković: Nezavisan radnički pokret u kom mi učestvujemozasnovan je na iskustvu borbe zrenjaninskih radnika kojesada pokušavamo da proširimo i u druge gradove Srbije. Zrenjanin, nekadašnjiindustrijski centar Srbije i bivše Jugoslavije, pretrpeo je opšteurušavanje industrije pa je sada zvanična stopa nezaposlenosti veća od35%. Međutim, u Zrenjaninu je bilo i fabrika u kojima su radnici pružilijak otpor, kao na primer u fabrici lekova ’’Jugoremediji’’, uspevši daizbace vlasnika koji je fabriku vodio ka stečaju, a zatim da na skupštiniakcionara postave svoju upravu, pokrenu proizvodnju i sačuvajuradna mesta. Rešivši svoje egzistencijalne probleme, nastavili su da sebore za svoju lokalnu zajednicu, osnovavši radničku političku partiju’’Ravnopravnost’’ i šireći solidarnu podršku prema radnicima drugihfabrika koji su se takođe borili. Pokret je podržan od lokalne zajednice,većeg broja kvalitetnih sindikalista koji nisu samo iz Zrenjanina, angažovanihintelektualaca, kao na primer Nebojše Popova, urednika listaRepublika, i Ivana Zlatića, aktiviste Pokreta za slobodu, itd.27