Deindustrijalizacija i radnički otpor - Pokret za slobodu

Alternavni ekonomski poredakU poslednje dve decenije u domaćoj javnosti postalo je sve učestalijeosporavanje društvenog vlasništva nad fabrikama i radničkog samoupravljanja,ili, da budemo precizniji, onoga što se na ovim prostorimatim imenom nazivalo. Iako je bilo opravdano kritikovati samoupravljanjeonakvo kakvo je bilo, kontrolisano, sputavano i u velikoj meri birokratizovanood strane partijskih funkcionera, jedne koordinatorskeklase posrednika i menadžera, opozicioni političari devedesetih godinau svojoj borbi za vlast, kritikujući samoupravljanje, zalagali su se zavrednosti i ideologiju koja implicitno u sebi sadrži omalovažavajuće viđenjesposobnosti radnika da svoje fabrike održe u životu. Devedesetihgodina talas opozicione kritike usmerio se na osporavanje funkcionalnostisamoupravljanja fabrikama i preduzećima, dok se istovremenopotencijalnim biračima i saborcima u smenjivanju režima kao alternativateškom socijalnom položaju nudilo preslikavanje društvenihuređenja ’’zapadnih, razvijenih zemalja’’. U paketu sa idiličnim predstavljanjemživota ljudi u inostranstvu i parlamentarne demokratije,nametnut je imperativ privatizacije po svaku cenu kao rešenje za težakpoložaj u kojem su se preduzeća i fabrike našli, a i zarad tobožnjeg privrednograsta, brzog ekonomskog prosperiteta zemlje, kao i smanjenjasiromaštva. Brojne analize i podaci poštenih ekonomista, ustvari,dokazuju da je privatizacija, pogotovo u obliku tzv. ’’šok terapije’’, uzemljama Istočne Evrope zapravo uzrokovala gubitak radnih mesta,smanjenje prihoda, povećanje cena, demontiranje sistema socijalnogosiguranja, besplatnog zdravstva i obrazovanja.’’Šok terapija’’, u narodu poznata kao ’’ko preživi, pričaće...’’,nametnuta je od strane Međunarodnog Monetarnog Fonda (MMF) iSvetske Banke, ekonomsko-ideoloških institucija, koje svojim slepimideološkim nametanjem dogmatizovanih neoliberalnih principa,ekonomskih mera i imperativa ugrožavaju ekonomski opstanak zemaljapalih u dužničko ropstvo, zarad njihovog kolonijalizovanja.Ekonomske mere koje MMF nametne siromašnim zemljama dovodedo toga da im je onemogućen razvoj industrije, jer su njihovi proizvodiu uslovima ’slobodnog’ tržišta nekonkurentni, pa one bivaju prinuđeneda izvoze jedino svoje prirodne, neobrađene sirovine, a od toga suprihodi nikakvi. Osim toga, iz razloga što većina siromašnih zemaljaizvozi skoro istu robu, tj. neprerađene resurse, cena, zbog ogromnogpriliva sirovina na tržište, još više opada. Nametnuta liberalizacija nacionalnihtržišta otvara prostor za velike multinacionalne korporacije277