Deindustrijalizacija i radnički otpor - Pokret za slobodu

U podnožju kapitalizmaIntervju sa Milenom PrstojevićOnom delu javnosti koji prati radnička gibanja izazvana privatizacijomu proteklih sedam godina, Milena Prstojević jepostala poznata tokom 2007. godine, kao lider protesta radnikazrenjaninske industrije mesa BEK, jednog od izrazitijihprimera “radničke neposlušnosti”. Naravno, mnogi će rećida svaki iskorak ka neposlušnosti sa sobom nosi neprijatnopodpitanje da li ste, i zašto, prethodno bili poslušni, a naš ciljje da upravo takva trik-pitanja izbacimo iz aparature suočavanjas prošlošću.Razgovor sa Milenom smo započeli pitanjem o počecima krize uBEK-u, ali nas je, priznajemo, odgovor odveo u neočekivanom pravcu.Za našu sagovornicu “sve je počelo ’90-tih godina, kada smo gledalikako jedna velika Jugoslavija, koja je bila ugledna zemlja u svetu, nestajeu ratnim strahotama. Lično što se tiče mene i moje porodice, mismo izuzetno bili pogođeni time. Porodica mog muža je dala četiri životau borbama oko Sarajeva. Braća od strica i rođeni brat mog suprugasu poginuli, a jedan brat od strica je na žalost završio kao psihijatrijskislučaj. Bio je 10 meseci u zarobljeništvu kod Muslimana, i dever jedan,koji je vojno lice, uspeo je da ga vrati u jednoj razmeni zarobljenika”.Odakle je porodica vašeg muža?Iz Hercegovine, iz Gackog polja. Međutim, sticajem životnih okolnosti,kako je to bilo u staroj Jugoslaviji, išlo se trbuhom za kruhom,pa su se oni, eto, našli i u Sarajevu, i po Hrvatskoj, i po svim, da sadakažem državama bivše Jugoslavije. Sada, posle svih tih ratnih strahota,u kojima je i moj pokojni dever poginuo boreći se za to Sarajevo... značidao je život braneći nešto gde njegova deca danas više ne mogu dase vrate. Njegova supruga, verovatno potresena i već rovitog zdravlja,umrla je pet nedelja posle njegove pogibije. Sahranili su ih na grobljuna Ilidži, ali, pošto je to pripalo Muslimanima, i pošto su počela rovljenjasrpskih grobova, taj dever koji je vojno lice uradio je ekshumacijunjihovih grobova i preneo ih je tu u selo Međa, gde se i danas nalaze našVukašin i Draginja, jedno pored drugog. Sećam se kako je strašna scenabila kada smo ih sačekali. Ceo njihov život stao je u jedan šleper. Asanduci sa telima su bili sakriveni između kaučeva i zavesama pokriveni,pošto naša carina nije dozvoljavala da pređu granicu. UNPROFOR252