Deindustrijalizacija i radnički otpor - Pokret za slobodu

An-privazacioni protes u SrbijiU razgovoru za Znet, Milenko Srećković govori o poslednjemtalasu radničkih protesta u Srbiji, Agenciji za privatizaciju,radničkom pokretu, i Koordinacionom odboru radničkihprotesta.Global Balkans: MMF je trenutno u Srbiji radi pregovora opreraspodeli fondova. Kakva je trenutna situacija u Srbiji upogledu ekonomske krize?Milenko Srećković: Trenutni privredni kolaps u Srbiji dogodiobi se i bez ``ekonomske krize``. Prouzrokovan je nizom dosadašnjihekonomskih mera neoliberalnog karaktera. Privatizacija u Srbiji, kaocentralna mera te vrste, dovela je do upropašćivanja fabrika i do opštedeindustrijalizacije zemlje. Ona je u svom najekstremnijem obliku započeta2001. godine kada je nova srpska ’’demokratska’’ vlada donelanovi neoliberalni Zakon o privatizaciji. Tada je protivustavno konfiskovanasva društvena imovina a njena privatizacija postala obavezna.Postavljen je i rok do kada taj proces treba da se sprovede – do kraja2009. godine.Međutim, danas, nakon osam godina takve privatizacije, opšte mišljenjeje da je privatizacija samo opustošila privredu koja je preživela iekonomske sankcije tokom devedesetih i NATO bombardovanje 1999.godine, i koja svakako nije bila najprosperitetnija u Evropi, ali je imalapotencijal da se razvija i zaposli veliki broj ljudi. Već 2002. godinedomaće razvojne banke, koje su mogle da kreditiraju privredu uz minimalnekamate, namerno su gurnute u stečaj. Time je otvoren prostorza otvaranje filijala stranih banaka od kojih nijedna nije razvojna. Tajčin podržali su MMF i Svetska Banka, a sproveli su ga domaći kadroviMMF-a u srpskoj vladi, koji su od 2001. stalni članovi svake vlade.Domaću privredu, inače potresenu desetogodišnjom krizom, više nijeimao ko da kreditira pod povoljnim uslovima.Država je retko kada pokazivala interesovanje za očuvanje proizvodnjeu preduzećima koja su zapošljavala ogroman broj radnika.Prodajom fabrika punila je budžet i kupovala privremeni socijalni mir,a stranim kompanijama omogućavala infrastrukturne povoljnosti radigreen field investicija u ’’slobodnim zonama’’ u kojima se otvaraju radnamesta sa minimalnom nadnicom, kako bi se iskoristila jeftina radnasnaga, koju domaći neoliberalni ekonomisti cinično nazivaju našomkvalitativnom prednošću.26