Deindustrijalizacija i radnički otpor - Pokret za slobodu

pozove na juriš u borbu za spas Srbije. Osim ovoga, na mene je značajanutisak ostavila i Osma sednica CK SKS, jer smo svi osećali da je todogađaj koji menja Srbiju, a svima nama će promeniti živote. Naravnoda tada nisam mogao da spoznam krajnje domete ove priče, jer sam sasvojih tridesetak godina života bio prilično politički neiskusan, ali jebilo jasno da više ništa neće biti kao što je bilo.Šta se promenilo početkom rata i ekonomske krize?Početak rata na prostorima bivše Jugoslavije dočekao sam u Građevinskompreduzeću Ratko Mitrović, gde sam obavljao funkciju rukovodiocanabavke i člana Upravnog odbora kompanije. Naravno, rat jepromenio sve, ne samo na područjima gde su se vodile ratne operacije,već i u Srbiji, gde je došlo do rapidnog propadanja morala. Bitange,secikese, prevaranti i gadovi svih vrsta proglašavani su za sposobne iuspešne, a za normalne ljude više nije bilo mesta.Najtežu godinu, hiperinflatornu 1993. sam preživeo kao i najvećideo populacije u Srbiji, ne računajući pomenute gadove, - jadno. Suprugau drugom stanju na očuvanju trudnoće, sankcije, ekonomskablokada, a plata 4 marke. Početkom decembra 1993. primili smo platuza novembar, i dok sam došao do kuće - desetak autobuskih stanica odSajma do Zemunske bolnice - u samoposluzi sam za taj novac mogao dakupim samo dve flaše vinjaka. Doduše izbor i nije bio preterano veliki,jer je u prodavnici od nekoliko stotina kvadrata na jednom rafu stajalosamo nekoliko flaša vinjaka. Ostali rafovi su bili potpuno prazni. Činimi se da se u životu nisam osećao poniženije nego tada kada sam ušaou kuću noseći pod miškom dve flaše vinjaka kupljene za celu platu.To je bilo jedno od značajnjih raskršća u mom životu. Postojale susamo dve mogućnosti: ili da postanem jedan od onih gadova i počnemda kradem firmu i rukama i nogama, a zamislite kakvu sam mogućnostza to imao jer sam bio rukovodilac nabavke; ili da prihvatim ponudupreduzeća i odem da radim na gradilištu u Jalti. Odlučio sam se zaUkrajnu, jer nikada sebe nisam mogao da vidim kao lopova i otimača.Sama odluka nije bila jednostavna, jer sam kod kuće ostavio supruguu petom mesecu trudnoće, ali je prevagu odnela želja da ostanem normalan,neispraljanih ruku. Iako plata nije bila neka, 600 američkih dolara,omogućila je da moja porodica preživi verovatno najteže trenutkeu životu, a da ja ne postanem lopov.Posle je sve išlo nekako lakše, jer mi se u jesen 1994. godine u Sočiju,gde sam radio posle gradilišta u Jalti, pridružila supruga i petomesečnisin, pa je porodica ponovo bila na okupu. O ratu i sankcijama240