Deindustrijalizacija i radnički otpor - Pokret za slobodu

uzela stav da nekakav moćni i bogati Beč (ili, kako se to sada modernokaže, Brisel!), treba da nam oprosti za ono što smo radili svojoj braći uBosni. Od tako koncipiranog pomirenja korist imaju samo oni koji suse već okoristili od rata: estradne zvezde, estradni političari i etničkikapitalisti. Na isti način, i privatizacija je ispunila forme Svetske bankei MMF-a, a njeni rezultati odgovaraju isključivo onima koji su seprethodno nakrali u DB-ovim spoljnotrgovinskim predstavništvima:etničkim kapitalistima, estradnim političarima i estradnim ekspertima.Društvo je, kaže se često, suviše razvaljeno da bi reagovalo. Ma, dali je baš tako?Novinar Vremena Momir Turudić, koji je 24. januara 2008. godinepotpisao tekst o zrenjaninskom »Šinvozu« monstruoznog naslova»Radnici lete u nebo« (u kojem je demonstrirao, za ovaj nedeljnik uobičajenuopčinjenost predrasudama da je problem radnika u Srbiji tošto su nesposobni da nađu mesto u tranzicionim procesima, te da fabrikepropadaju zbog zainaćenih sindikalaca), nedavno se vratio pričio »Šinvozu«, i to u članku gde, sada sa primerenom empatijom govorio poznatom slučaju Milana Simića, radnika kuršumlijske pekare kojije suspendovan sa posla jer je ukrao veknu hleba. U zaključku stoji:»Najgore od svega je što je šira javnost Simića već skoro zaboravila imalo je verovatno da će ga se ponovo setiti. Da li iko, osim najbližih, jošpamti radnika zrenjaninske fabrike ‘Šinvoz’ Radisava Stojanova, koji jeumro za vreme protesta radnika u beogradskom Domu sindikata u januaruprošle godine i u udarne vesti doveo firmu u kojoj je radio, što nipre ni posle toga nisu uspele vesti o propadanju, štrajkovima, stečaju«(»Hleb naš nasušni«, Vreme br. 951, 26. mart 2009).Da se samo malo raspitao Turudić bi lako ustanovio da je u Zrenjaninujoš marta 2008. godine osnovan fond solidarnosti sa radnicima»Šinvoza« u protestu, i da radnici »Jugoremedije«, »Šinvoza« i drugihzrenjaninskih preduzeća nisu zaboravili porodicu preminulog kolege.Međutim, ako radnike u Srbiji posmatrate isključivo kao ideološkerestlove državnog socijalizma, onda se samo po sebi razume da takvazbunjena i bezoblična masa ne može biti solidarna. Ipak, ako je suditisamo po naslovima u dnevnoj štampi, ta masa je ovih dana neuporedivodinamičnija od mnogih koji nastoje da je analiziraju.U dosadašnjem toku tranzicije ka kapitalizmu bilo je jasno jedinošta radi vlast. Po prvi put, ozbiljan broj radničkih kolektiva artikulisaoje zahteve koji mogu poslužiti kao putokaz iz krize. Naime, ako je »demokratska«privatizacija omogućila da se samoupravljački javašlukpretopi u neoliberalnu samovolju, zahtevi radnika »Šinvoza«, »Azo-98