Deindustrijalizacija i radnički otpor - Pokret za slobodu

“privrednici” su imali taman toliko poverenja jedni u druge da su o ovojnezakonitoj radnji morali ostaviti pisani trag sa sve potpisima.U takvim uslovima, možda ne treba da čudi što je od čitavog fenomenaradnika-akcionara, koji sa manje ili više artikulacije diže prašinupo Srbiji već dobre četiri godine, faktički jedino ’’Jugoremedija’’ ostvarilacilj – uspostavljanje uprave i preuzimanje rizika i odgovornosti zaposlovanje i budućnost fabrike, i svoju budućnost pre svega. Drugi supokatkad uspevali da se organizuju za preuzimanje na berzi i postignudobru cenu akcija (Apatinska pivara, Knjaz Miloš, Soko Štark...), štoza naše uslove, ipak, nije mali domet. Akcionari C marketa su, umestoda nastave borbu za izlazak na berzansko nadmetanje, prihvatili cenudogovorenu kod Koštunice, jer im se lako moglo desiti da u protivnomostanu bez ičega – većina nekadašnjih radnika društvenih preduzeća uSrbiji danas više nema ni posao, ni akcije sa kojima bi nešto mogli daurade. Privatizacija je bila i prošla, nove emisije “radničkih” akcija višeneće biti, a vlasnici postojećih nisu uspeli da jednog čoveka sa jednomakcijom u rukama nametnu kao temeljnu instituciju tržišta kapitala iogledalo zaštite privatne svojine u Srbiji, niti da ga pretvore u instrumentza zaštitu radničkih prava. Stub privatne svojine ostao je baja sajednom akcijom preko pedeset posto, i svim pravima na sto posto. Ostaline postoje, ni kao radnici.Osim ’’Jugoremedije’’ (koja je značajna na više nivoa od samoradničko-akcionarskog), i svega nekolicine preduzeća čiji radnici-akcionarii dalje nastoje da preko vlasništva ostvare izvestan nivo kontrolenad radom uprave, nekadašnji radnici-samoupravljači koji su, sticajemopskurnih istorijskih okolnosti nenadano postali privatni vlasnici, svesu manje važan činilac alternative memorandumskoj Srbiji (Ćosićev, iliKoštuničin, svodi se na isto).Sledeći na udaru?Zakon o zaštiti konkurencije, na koji smo tako dugo čekali, stupio jena snagu svega nedelju dana nakon što je Mišković, u interesu srpskeprivrede, “preuzimanjem” ’’C marketa’’ ostvario monopol u maloprodaji.Spajanje tada najvećeg maloprodajnog lanca u Srbiji sa Deltinimcarstvom (’’Pekabeta’’, ’’Maxi’’), dodatno je zaljuljalo male privatneprodavnice, na koje se, zajedno sa ostalim malim porodičnim biznisom,prethodno bila obrušila Dinkićeva “poreska disciplina”. Naravno, nikose ne protivi naplati poreza, sačuvaj bože, ali ako u jednoj privrednojgrani država ne samo što ne ograničava monopolistu, već mu dozvo-270