Deindustrijalizacija i radnički otpor - Pokret za slobodu

Ekonomska kriza u raljama ideologijeIako su godinama finansirani da propagiraju ekonomsku ideologijukoja je upravo dovela do najveće finansijske krize od Velike depresije1929 godine, čelnici Centra za liberalno-demokratske studije i daljeponavljaju iste ideološke mantre, pomešane sa par zdravorazumskihočiglednosti, kao rešenje za sve probleme. Njihova braća po ekstremizmuiz konzervativnog magazina „Ekonomist“, žale se kako je nedavnimdržavnim merama na saniranju posledica krize „ekonomska slobodanapadnuta, a kapitalizam, sistem koji je otelotvorava, na udaru“. Nekiod domaćih pripadnika ekonomske elite, kao na primer AleksandarVlahović, već pokušavaju da operu svoju neoliberalnu prošlost deklarativnose distancirajući od neoliberalizma.S druge strane, levičarska tumačenja pretežno smatraju da krizaoznačava smrt neoliberalnog kapitalizma, usled toga što je država subvencijamapriskočila u pomoć finansijskom tržištu, te time prekršilaneoliberalnu dogmu o odsustvu državne regulacije. Takva redukovanatumačenja više govore o nemoći levice da se odrekne sopstvenih dogminego o sumraku neoliberalizma. Naime, naivno je misliti da će sadaekonomija biti usmerena ka progresivnim ciljevima, da će biti demokratskijaili socijalno odgovornija, nakon decenija tokom kojih je neoliberalizam,eksploatišući čovečanstvo, povećavao korporativni profit.Iako neoliberalizam počiva na dogmi o ne mešanju države u tržište,u realnosti država je bila presudna za realizovanje neoliberalnog projekta.Kao što Naomi Klajn podseća u knjizi Šok doktrina, nakon svrgavanjademokratski izabranog predsednika Salvadora Aljendea vojnimpučem iz 1973, nova vojna vlada predvođena generalom Augustom Pinočeomupustila se u proces privatizacije, uklonivši protekcionističkaograničenja i smanjivši socijalne izdatke. Istovremeno, prinudna moćdržave korišćena je za suzbijanje organizovanog radništva i obračunavanjes neistomišljenicima, kroz hapšenja, torturu i ubistva levičarskihaktivista. Zapravo, neoliberalizam je bio omogućen državnim nasiljem.I druge pionirske neoliberalne vlade takođe su se koristile autoritarnimpolitičkim strategijama. Uspon neoliberalizma odigrao se kroz političkikonflikt državne elite, radnika, i kapitala oko ekonomskih prioriteta,završivši se „istorijskom pobedom kapitala nad radom“.Činjenica da se država sada, usled ekonomske krize, meša u radtržišta, ne znači kraj neoliberalnog projekta, već upravo suprotno, državase meša da bi pomogla tom projektu da opstane. Dalja borba okotoga da li će ekonomija biti u službi narodnog prosperiteta ili će i dalje272