Deindustrijalizacija i radnički otpor - Pokret za slobodu

predložio da, kao „znak dobre volje“, potpišemo ugovor kojim se odričemosvojih dvanaest plata sa diskontom od 60 odsto i grejs periodomod godinu dana, na 42 mesečne rate! Svi smo se pogledali. Jedan kolegaje pitao – pa valjda ste vi znali šta kupujete, i da ćete preuzeti svete dugove? Beštić je odgovorio da ko ne pristane na to nema šta datraži u BEK-u, nema saradnje sa takvima i, doslovno nam je rekao –ko ne želi da sarađuje sa njim može da se j... I mi uplašeni, vidimo daje bezakonje nastavljeno i posle 5. oktobra, pristali smo. Devedesetpetodsto zaposlenih u kolektivu je potpisalo ugovor, između ostalih i ja.Računala sam da mi je ostalo još pet godina do penzije, izdržaću. Nažalost to je bila jedna teška obmana, jer mi smo ustvari Beštićevoj firmiprodali svoja potraživanja, tako da je on posle digao stečaj sa tim našimotkupljenim potraživanjem, i sa onih 92 miliona koja su ostala iz prethodnogstečaja, a koje je takođe otkupio.Kasnije ćemo doći do stečaja. Šta se dešava nakon što stemu ustupili potraživanja? Da li je zaista pokrenuo proizvodnju?Ne, nego su sad plasirali priču kako će da nas daju u zakup novojfirmi „Delikato“. Ponovo je Milidragović sazvao zbor i rekao da treba dapređemo u taj „Delikato“, jer Beštić sad ne može, pošto nije vlasnik, dapokrene proizvodnju u BEK-u, nego mora da nas uzme u zakup. Na svusreću tada sam već uspela da ubedim kolege da ne pristanu da napusteBEK, jer istu mustru je koristio Rajić u zrenjaninskoj pivari – prebacivaoradnike u druge firme da bi ostali bez prava iz kolektivnog ugovorakoji su imali sa pivarom. Ja sam tada u onom haosu, bukvalno u onojsali sklopila ruke moleći svoje kolege da ne pristanu na to, jer tek ondaćemo izgubiti i ono malo zaštite koju nam pruža ugovor o privatizaciji.U to vreme ste bili na nekoj funkciji u sindikatu?Da, u nadzornom odboru. Bila sam napravila veliku grešku pretoga, kad su moje kolege iz sektora, radila sam u direkciji, hteli da mepredlože za predsednika sindikata još pre privatizacije, i ja sam rekla –nemojte, to je za mene veliki teret, imam nekih privatnih problema. Ionda je išao kao predlog jedan momak iz proizvodnje, Dragoljub, kojije osvojio većinu glasova. Međutim, kajem se što tada to nisam prihvatila,jer sam mogla možda mnogo više da učinim, znajući ulogu sindikatau privatizaciji i posle privatizacije. Na žalost, predsednik sindikataje poklekao, doneo je katastrofalnu odluku da oni koji rade i koji nerade treba da imaju istu platu. Pre toga sam ga hiljadu puta molila dapozove te ljude koji su pre privatizacije poslati kući, neka dođu u firmu,259