MENADŽMENT - Seminarski-Diplomski.Rs

Prvo glavno istraživanje ovog pristupa vodio je istraživač menadžmenta Fred
Fidler (Fred E. Fiedler) 1967. godine. On je pokušao da odredi stil liderstva koji
menadžer treba da koristi u datoj situaciji.
Suština „situacionog pristupa menadžmentu“ je da delovanje menadžera „zavisi“
od situacije, što znači da se na različite situacije mora reagovati na različite načine. U
tom smislu osnovu odlučivanja čini stav „sve zavisi“ (eng. it all depends), a treba ga
shvatiti šire i kompleksnije. Poznati ekonomista Čarls Kindlberger (Charles Kindleberger)
često je govorio svojim studentima na MIT da je odgovor na svako dublje
pitanje iz ekonomije – „zavisi“. Zadatak ekonomiste, po njemu, je da objasni od čega
to zavisi i na koji ga način rešiti.
Autori 48 ističu da je „zavisi“ odgovarajući odgovor na mnoga važna pitanja u oblasti
menadžmenta. Teorija menadžmenta pokušava da odredi predvidljive odnose između
situacija, akcija i ishoda. Stoga nije iznenađujuće što jedan novi pristup pokušava da
integriše razne škole menadžmentske misli, usredsređujući se na međusobnu zavisnost
mnogih faktora, uključenih u menadžersku situaciju.
Situacioni pristup menadžmentu nastao je kao posledica potrebe da se odgovori
promenljivim uslovima okruženja sa kojima se suočava menadžment preduzeća.
Menadžeri imaju zadatak da otkriju koje tehnike treba birati, pod kojim uslovima, u
kojim situacijama i u koje vreme, kako bi one najbolje doprinele ostvarenju ciljeva.
Kontingentno razmišljanje nastoji da uskladi odgovornosti menadžera sa problemima
i šansama koji su jedinstveni za različite situacije, a posebno one koji su
nametnute individualnim različitostima i onima koje proizilaze iz okruženja. Savremeni
menadžment pristupi ne pokušavaju na pronađu najbolji način za upravljanje
u svim okolnostima, već pre da kontingentne perspektive omoguće menadžerima da
razumeju situacione različitosti i da na njih daju adekvatan odgovor.
Kontingentno razmišljanje je važna menadžment tema danas i ima implikacije
na sve menadžment funkcije. Na primer, razmotrimo ponovo Veberov koncept
birokratije. Iz perspektive kontingentnosti, striktna forma birokratije je samo jedan
od mogućih načina organizovanja poslovanja. Šta će biti najbolja struktura u datoj
situaciji zavisiće od mnoštva faktora, koji uključuju neizvesnosti iz okruženja,
primarnu tehnologiju organizacije, te strategiju koja se primenjuje. Samo kada je
okruženje relativno stabilno i poslovanje predvidljivo, birokratija predstavlja najbolji
izbor; u drugim situacijama neophodno je primeniti alternativne strukture. Kontingentno
razmišljanje takođe prepoznaje da dobra struktura jedne organizacije ne
mora dobro funkcionisati kod neke druge, te da ukoliko nešto dobro funkcioniše u
jednom trenutku, ne mora obavezno u budućnosti, kada se okolnosti promene.
Mnogi istraživači ovog pristupa su otkrili da menadžeri postupaju različito –
u zavisnosti od sredine, tehnologije koja se koristi u organizaciji i ostalih faktora.
Oni ne odbijaju menadžment pristupe iz prošlosti, već prihvataju i ostale adekvatne
principe koji omogućavaju menadžerima da budu efektivniji. Situacioni pristup
Evolucija menadžmenta
101