Freska_Istorija 1 SS

ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Себи су наденули имена као што су boni
(добри) и optimates (најбољи). Богатство је
било једна од основних одлика сенаторског
сталежа, они су били највећи земљопоседници
у држави. У ствари, од сенатора се очекивало
да своју имовину уложе управо у земљу,
док су други извори богатства, попут трговине,
морепловства или новчаних послова
сматрани недостојним за њих. Повремено
су чак увођени закони који су сенаторима
забрањивали да се баве овим пословима.
Стога је динамичнији део римске економије
дошао под контролу коњичког сталежа
(латински equites, буквално коњаници,
понекад се преводи и као витезови). Име
потиче од обавезе богатијих људи, који нису
припадали сенаторском сталежу, да служе
као коњаници у римској војсци. Већ у време
Другог пунског рата није било довољно припадника
коњичког сталежа за потребе римске
коњице, па се она све више попуњавала
из редова савезника. У каснијој римској
војсци они, као и сенатори, служе у улози
заповедника и официра, али стари назив је
остао. Коњаници су у просеку били мање
богати од сенатора, али су чинили бројнију
и динамичнију друштвену групу. Како нису
трпели законска ограничења, они су се бавили
свим могућим делатностима које су доносиле
добит, укључујући и куповину земље.
Нарочито богати, а уједно и на лошем гласу,
били су публикани, удружења богаташа
из коњичког сталежа која би од државе закупљивала
пореске приходе у провинцијама.
Преузимајући скупљање пореза, публикани
су спроводили систематску пљачку провинција,
узимајући и по неколико пута више
новца од редовних пореза. Између сенаторског
и коњичког сталежа постојала је нетрпељивост,
а понекад су избијали и директни
сукоби. Унутар ових двеју група постојале су
бројне поделе.
Непознате речи
коњички сталеж – највиша друштвeна група у старом
Риму после сенаторског сталежа; богатији Римљани који
нису достигли ниво сенатских звања
публикани – комерцијална удружења у старом Риму која
су закупљивала пореска давања и друге изворе прихода,
и убирала их уместо државе
Цицерон држи говор против завереника
Катилине у сенату, модерна реконструкција
У несигурним околностима I века п.н.е. дошло је
у Риму до многих покушаја насилног освајања
највише власти. Име сенатора Луција Сергија
Катилине (108–62. п.н.е.) везано је за један од
најзнаменитијих догађаја те врсте. Припадник
једне од најстаријих сенаторских породица, која
је временом осиромашила и изгубила много
од угледа, Катилина је покушао да стекне моћ
на други начин. Припремио је тајну акцију (такозвана
Катилинина завера), у којој је учешће
узела неколицина незадовољних племића, као
и један број некадашњих Сулиних ветерана.
Катилина је настојао да се прикаже као борац
за права сиромашних и присталица укидања
дугова. У плану су била убиства носилаца највиших
државних звања и преузимање власти у
Риму; истовремено је требало подићи војску у
унутрашњости Италије, која би подржала овај
државни удар. План је требало спровести у
дело у новембру 63. године п.н.е., али је завера
откривена и спречена напорима конзула Марка
Тулија Цицерона. Катилина је побегао из Рима,
да се придружи својој армији, која је била мања
него што се надао. Погинуо је 62. године п.н.е. у
борби против римских трупа.
Противно популарном мишљењу, настанак
државе и организованог друштва не мора
да значи распад и нестанак племенских и родовских
односа. У Риму су ове везе задржале
снагу и чак ојачале вековима по настанку
државе. Римске породице биле су груписане
у родове и ове сродничке везе су имале велику
тежину у римском друштву. Чак се и име
173
Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући
фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу
са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.